Radu Pavel Gheo

BILА JEDNOM JEDNA ZEMLJA...

Sarajevske Sveske br.

„Dolazim iz mog djetinjstva kao iz jedne mlje...” (Antoine de Saint-Exupery)
1. „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo / Matero i maćeho / Tugo moja i utjeho / Moje srce, moja kućo stara / Moja dunjo iz ormara / Moja nevjesto, moja ljepotice / Moja sirota kraljice / Jugo, Jugice...” (Bijelo Dugme – Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo)
Izvan granica Banata malo je ko iz Rumunije čuo za Crvenu jabuku, Prljavo kazalište, Đorđa Balaševića, Riblju čorbu, Bajagu i instruktore, pa čak i za Lepu Brenu (i Slatki greh, pour les connaisseurs). Tako da će, pretpostavljam, malo njih prepoznati navedenе stihove. A još manje će znati šta je to Bijelo Dugme. Ali odmah ću vam objasniti...
Bijelo Dugme (Nasturele alb), jedan od najslavnijih rok bendova u Jugoslaviji, osnovano je 1974. godine. Svojim četrnaestogodišnjim radom taj je bend postao uzor mladima na prostoru bivše Jugoslavije. Jedan njihov album iz 86-te zvao se „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo”, odakle je i navedeni citat. Bilo je to vrijeme nakon smrti Josipa Broza Tita, kada su se sve jasnije počele osećati slabosti velike Jugoslavije i znaci nacionalističke sujete Srbije. Iako je, u suštini, predstavljao propagandu, pomenuti tekst je osvojio publiku. No, to nije spriječilo istoriju da slijedi svoj tok, kako u slučaju Jugoslavije, tako u pogledu Bijelog Dugmeta.
Na neki način, sudbina Bijelog Dugmeta prati, svakako u blažem obliku, sudbinu zemlje o kojoj su pevali i koju su plјuvali. Kao da je i mesto gde je bend osnovan – Sarajevo, koje je prošlo kroz silna iskušenja – bilo upravo zbog toga odabrano. Godine 1989., u periodu eskalacije nasilja na Kosovu, Bijelo Dugme se raspada. Baš tada Slobodan Milošević postaje predsednik Jugoslavije i uvodi svoju nacionalističku politiku smanjujući autonomnost država koje su činile federaciju, čime je (i prije nego što je želio ili znao) zapečatio sudbinu Јugoslavije. Od tog prelomnog trenutka, i države jugoslovenske federacije i članovi benda Bijelo Dugme pošli su svojim putem.
Slovenija, Hrvatska i Makedonija objavili su nezavisnost 1991. godine. Sljedeće godine tom se karavanu pridružuju bosanski Hrvati i Muslimani. O surovom i apsurdnom ratu koji je usledio nije potrebno govoriti – rane su još uvek sveže, a objašnjenјa, ako i postoje, čine se irelevantnim i nepotrebnim pored nebrojenih nevinih žrtava na svim stranama. U međuvremenu, Željko Bebek je još 1983. godine napustio svoje kolege iz Bijelog Dugmeta i započeo solo karijeru. Ipe Ivandić je pristupio srpskoj vojsci, borio se na frontu – kako sam čuo, „za objedinjenje jugoslovenske domovine” – i umro pod sumnjivim okolnostima u jednom hotelu: pao je, bio bačen ili (najverojatnija varijanta) se sam bacio u ponor. Po raspadu benda, onaj koji ga je osnovao takođe je započeo solo karijeru, a tu već ulazimo na poznatiji teren, jer je u pitanju Goran Bregović, slavan zbog muzike u filmovima Еmira Kusturice, kao i zbog koncerata sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane. I tako, vjerovali ili ne, onaj koji je svojevremeno komponovao i sa silnim žarom pjevao „Pljuni i zapjevaj, moja Јugoslavijo”, nije niko drugi nego nonšalantni provodadžija Bregović.
Ali ja nemam nameru govoriti o patriotizmu Jugoslovena (ukoliko je postojao), niti o srpskom, bosanskom ili hrvatskom nacionalizmu, ili o uzrocima i opravdanosti rata, nego o jednoj čudnoj i sociolozima još uvek nepoznatoj vrsti: „o patriotima” ili, bolje rečeno, o simpatizerima Jugoslavije u rumunskom Banatu. Kao naivan tinejdžer, bio sam i ja jedan od njih. I govorim u njihovo ime. Znam da na prostoru bivše Jugoslavije ima mnogo ljudi koji odbijaju da se sjećaju prošlosti, bilo zbog frustracija i razočarenja, ili zbog mržnje i prezira. Ali znam i nešto drugo – da ovde, uz granicu sa bivšom Jugoslavijom, postoji cela jedna generacija, možda čak i dve, koje se sa nostalgijom i gorčinom sećaju Bijelog Dugmeta i mita o prosperitetnoj i tolerantnoj federaciji: prva zbog sećanja na njihovu mladost, a druga zbog razočarenja onoga koji je na neki način pripadao jugoslovenskoj zemlji i njenom svetu, a nije živeo u Jugoslaviji. Mi u Rumuniji i danas se pitamo kako su bili mogući svi oni masakri na Kosovu, u Sarajevu, u Krajini, u Srebrenici i u još toliko drugih mesta čija me imena užasavaju. I osećamo se frustriranim i prevarenim.

2. „S četrnaest sam popio prvo pivo / A posle piva sam pio sve živo / Jer tad / tad sam bio mlad...” (Riblja čorba – Kad sam bio mlad)
Prije 1989. godine pokušavali smo da biramo, u komunističkom rumunskom svetu koji je isključivao svaku mogućnost izbora. Partija je bila jedna, vođa je bio jedan, šećer i ulje – jedni jedini, odeća – slična, muzika – sve više ujednačena i sve gluplja. A mi, oni koji smo to mogli, krenuli smo prema jednom svetu koji je fizički bio teško dostupan, ali je bio lepši, i na taj način smo okretali leđa sivom i neprivlačnom prostoru u kojem smo živeli. U to vreme sve više ljudi radilo je istu stvar, na prostoru pored granice sa Jugoslavijom nastao je čitav mali svet u tranziciji, nastanjen ljudima koji su živeli u Rumuniji ali su više osećali Jugoslaviju, divili se Jugoslovenima i želeli da budu kao oni. Ono što nam je nedostajalo u Rumuniji pružala nam je Jugoslavija. Ta je zemlja bila najopipljivija i najbliža slika Zapada. Da, tako je bilo. Ne mogu i neću to da zaboravim. Tada, na početku osamdesetih, tako smo videli Jugoslaviju. Imitirajući je, doživeli smo asimilaciju. Rastući blizu njih počeli smo se u mislima premeštati sa druge strane granice. Na početku mi se sviđala sloboda koja se mogla čuti u njihovoj muzici, a posle sam i sam počeo radosno da pevam „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo”, ubeđen da je Jugoslavija na neki način i moja. A onda je došao rat. Nije nas direktno dotakao (iako su se sporedni efekti bombardovanja i požara u novosadskom regionu mogli osetiti i u rumunskim selima pored granice). Međutim, rat je uništio ideal o kojem prije 1989. godine mi, koji smo odavde, nismo imali pravo ni sanjati. Možda se od tamo, iz bivše Jugoslavije, moglo bolje vidjeti koliko je u stvari lažna slika koju smo mi dobivali, ali nam niko o tome nije govorio.
Za onoga koji je živeo u Čaušeskuovoj Rumuniji, jedina šansa da živi normalno bila je svođenje kontakata sa komunističkim vlastima na minimum. Za jednog tinejdžera – još uvek neintegrisanog u sistem – bilo je to mnogo lakše. Samo što je, u uslovima u kojima je Nikolae Čaušesku značio i rumunsku državu, i jedinstvenu partiju, i domovinu, čovjeka koji je polako izjednačen sa velikim istorijskim ličnostima i koji je eliminisao sve što je moglo ugroziti osnovni istorijski patriotski osećaj, neizbežna reakcija odbacivanja je obuhvatila i velike nacionalne simbole. Barem što se mene tiče. Kada uporediš Mircea cel Batran (ili „cel Mare” prema komunističkoj istoriografiji) sa smešnim Čaušeskuom, prvi gubi dio svog oreola, a drugi dobija na komičnosti.
Ni danas ne mogu čuti pesmu kao što je „Mi smo Rumuni, mi smo Rumuni / Mi smo ovde vekovima gospodari...”, a da naprosto ne zarežim zbog tih besmislenih tautologija u tekstu. U komunističkoj Rumuniji nismo mogli biti i patrioti i iskreni u isto vrijeme. Naša vlastita zemlja nije nam ponudila ništa, iako smo – kao i svi tinejdžeri – imali skromne zahteve, a bili spremni da damo mnogo. Važne zadatke bismo svakako obavili. (U zagradi rečeno, ne razumem otkud ta silna začuđenost pred sve većim brojem mladih emigranata. Većina njih pripada mojoj ili generaciji posle nas, a to su ljudi koji su tokom dvije decenije imali velike nade i svaki put bili razočarani, kao da je sve to bilo planski urađeno u sumnjivoj žurbi.)
Gornja zagrada odnosi se na osamdesete i devedesete godine, kada smo bili tinejdžeri puni energije i kada smo tražili prostor u kome bi se ona mogla potrošiti. Taj prostor nismo mogli pronaći u Rumuniji. Ne znam kako su se snašli drugi, ali za nas, iz Banata, Jugoslavija je bila matera i maćeha. Svakako, mi smo imali parcijalnu i ulepšanu sliku života u Titovoj federaciji, sliku za koju smo, prosuđujući manihejski, želeli da bude pozitivna i da predstavlja suprotnost negativnom imidžu režima iz Bukurešta. Na taj način viđena sa rumunske strane granice, Jugoslavija je bila – koliko god to danas zvučalo neverovatno – pravi model etničke tolerancije, ali i idealno utočište pred agresivnim i ograničenim nacional-komunizmom čaušeskuovske Rumunije. Za one koji su se upoznali sa okolnostima (istorijskim, geografskim, političkim itd.), takav stav bio je sasvim očekivan. Moji prijatelji i ja živeli smo, zapravo, u nekoj vrsti privilegovane zone.
Budući da smo odrastali u prostoru na kojem su etničke i nacionalne granice bile umnogome pomešane, prvo smo potpuno ignorisali rumunsku nacionalističku retoriku – koja ni inače, kombinovana sa komunizmom, nije uživala naročit ugled – a zatim smo joj se i rugali. Doznali smo stvari o kojima nam nisu govorili u školi ili na drugom mestu: da u jugoslovenskoj Vojvodini žive banatski Rumuni, koji se ne razlikuju od nas. Da u Rumuniji postoji jedno selo sa imenom Žamu-Mare, a na dva koraka od njega, odmah preko granice, leži njegov blizanac, Mali Žam, odnosno Žamu-Mic. Tada nismo znali istorijske detalje podele Banata između Jugoslavije, Madžarske i Rumunije, ali želja da o tome saznamo više već je postojala. S druge strane, znali smo da u rumunskom Banatu postoje srpska i hrvatska, madžarska i nemačka (švapska) sela, nastanjena ljudima koji ipak nisu bili jugoslovenski, madžarski ili nemački državljani. Jedni su bili katolici, drugi pravoslavni, za treće se govorilo da su unijati... Šta je bilo posebno važno? Pitanje kako su Srbi, Hrvati i Slovenci, muslimani, pravoslavni i katolici mogli živeti zajedno u Jugoslaviji? Da li ih je uopšte zanimala istorija kad su imali Tita, a ne Čaušeskua i živeli kao u Americi? (Jer tada smo imali i drugi ideal – Ameriku). Takvim rasuđivanjem sam se približio jednoj istini, dosta banalnoj, ali istini koju ljudi ni danas neće (ili ne pokušavaju) da razumeju: da su granice veštačka i proizvoljna kreacija na čijoj osnovi neki naivni ili entuzijastični ljudi stvaraju patriotske mitove. Oni koji uistinu vrede su, zapravo, ljudi koji žive na tom tlu, a ne oni koji su umrli pre šest stotina godina i koji su se u stvarnosti borili za ideal bitno različit od onoga kojim se današnje ekspanzionističke patriote busaju u prsa. (Istini za ljubav, tada baš i nismo razmišljali na taj način, barem ne u navedenom obliku. Ali shvatali smo da su stvari mnogo komplikovanije nego što su ih prikazivale vlasti ili školski sistem. I shvatali smo da ne treba mnogo govoriti o tome, jer postoje ljudi kojima neće biti po volji ako čuju takve ideje.)
Prije dvadeset godina došao sam u Temišvar, grad u kome žive ne samo Rumuni, već i Srbi, Hrvati, Nemci, Madžari, Jevreji, Italijani. Kaže se da svaki stanovnik Temišvara mora znati barem dva od brojnih jezika u gradu, iako bi bilo idealno da se snalazi na rumunskom, madžarskom, nemačkom i srpskom. Koliko god izgledalo neverovatno, postoje i takvi ljudi. Ne mogu ni zamisliti da bi ovdašnji stanovnici mogli bez milosti klati vratove svojih suseda i silovati njihove kćeri ili supruge jer se zovu Pfaff ili Koloszy ili Petrović ili Štefanesku, zato što idu u pravoslavnu ili katoličku crkvu, u sinagogu ili u pentikostalnu bogomolju. Ali, s vremena na vreme pomislim na Sarajevo. I prisećam se da prve lekcije iz tolerancije nisam naučio od Temišvara, već upravo od bivše Jugoslavije. Ovde u Temišvaru neko vreme je postojalo udruženje pod nazivom „Udruženje Srba i Karašovljana iz Banata”. Karašovljani su bili stanovnici Karašova, hrvatske zajednice. Drugim rečima, to je bilo udruženje Srba i Hrvata. Ali, u međuvremenu, udruženje je prestalo s radom, a karašovski Hrvati su dobili novi pasoš i pravo na rad u Hrvatskoj.
Tako da se ipak bojim. U tome se, u stvari, krije pravi problem. Ako su oni, koji su nam bili tako slični, grešili, možemo li i mi pogrešiti?

3) „Kad pogledam naše more / Naše reke, naše gore / Svu lepotu gde sam rođena / I sve što bih reći znala / U srcu sam zapisala / Živela Jugoslavija...” (Lepa Brena i Miroslav Ilić – Živela Jugoslavija...)
Kada pažljivije analiziram svoje detinjstvo, tinejdžerske godine i početak zrelosti, vidim da sam za taj svet bio vezan više nego što bi to za stanovnika druge zemlje bilo normalno. (Ali ljudi koji žive na granici uvek imaju nejasan status; pored toga, zajednička istorijska, austro-ugarska, osnova je banatskim Rumunima olakšala približavanje kulturnom prostoru bivše Jugoslavije). Bukurešt je bio dalje nego Novi Sad, Beograd ili Sarajevo. U uslovima u kojima običan rumunski državljanin nije imao pravo na pasoš i mogao je izaći iz države samo pod posebnim uslovima, oni koji su živeli u regionu uz granicu sa Jugoslavijom imali su izvanrednu pogodnost: dozvolu za trgovinu na malo, s kojom je vlasnik mogao „izaći” u Jugoslaviju dvanaest puta godišnje, maksimalnih šest dana na svakom putovanju, uz uslov da se ne udalji od granice više od pedeset kilometara. Naravno da niko nije poštovao ovo pravilo – ko bi mogao kontrolisati jednog putnika u slobodnoj Jugoslaviji? Tako da je dosta ljudi iz Banata stizalo do Beograda ili Sarajeva, a pošto je u određene dane Trst, smješten na granici bivše Jugoslavije sa Italijom, bio otvoreni grad, neki su odlazili direktno u Italiju i tako definitivno emigrirali. Naravno, i ja sam to mogao učiniti, samo da sam htio, tako da sam prostor Jugoslavije neminovno povezivao sa slobodom.
Istina, 90% onih koji su odlazili u Jugoslaviju sa dozvolom za trgovinu zanimala je upravo trgovina, kao i sve obične trgovce: u Jugoslaviji su skuplje prodavali robu koju bi nabavljali u Rumuniji a kupovali stvari koje su u Rumuniji bile nedostižni san. Kada sam bio dete, čokolada koju su donosili iz Jugoslavije, sokovi – prva Coca-Cola koju sam popio bila je jugoslovenska – napolitanke, salama, čak i hleb (koji mi je izgledao prhkiji i bolji nego naš) stvarali su sliku jednog prosperitnog prostora dostojnog divljenja. Da li se još neko seća soka u prahu Fla-Vor-Aid? A karamela Kiki? Bile su božanstvene! Pa sličica sa likovima fudbalera sa svetskih prvenstva, koje su se lepile u specijalne albume, sa svim ekipama i stadionima i znacima nacionalnih timova, sličica na koje naši roditelji nisu hteli bacati novac, ali smo ih mi kupovali, direktno od jugoslovenskih trgovaca koji su dolazili u Oravicu? Zato što se – zaboravio sam to pomenuti – trgovina na malo bazirala na bilateralnom sporazumu između Rumunije i Jugoslavije, tako da nisu samo Rumuni išli u Vršac ili Novi Sad, nego su i Jugosloveni dolazili kod nas, a najslavnije „srpsko tržište” bilo je u Oravici.
Bili smo deca željna slatkiša i dobre hrane, po mogućnosti i lepo spakovane, bili smo željni crtanih filmova i zabave, čak i površnosti – kao suprotnosti beznačajnoj ozbiljnosti javnog prostora komunističke Rumunije. Sve to smo nalazili samo sa druge strane granice. Ali nije bilo reč samo o nama, deci ili – kasnije – tinejdžerima koji smo slušali njihovu (našu) muziku, nego i o starijima. Tada kada nas je rumunska televizija – inače uvek poslušna prema političkoj vlasti, kako pre tako i posle 1989. godine – dovodila u očaj emitujući igrane filmove podeljene u četiri epizode koje su trajale po 25 minuta, Jugosloveni su s vremena na vreme imali takozvane filmske maratone, kada bi emitovali američke filmove jedan za drugim (ponekad prekinute nekim domaćim ili nagrađenim istočnoevropskim filmom), i to dva-tri dana, kao u tajnim video noćima u Rumuniji, samo što su kod njih bili na nacionalnom kanalu. U ta dva-tri dana produktivnost rada u Banatu bi naglo opadala, radnici bi uzimali bolovanje ili bi se sporazumevali sa rukovodiocima koji bi im rezignirano progledali kroz prste, i svi su jedva čekali da dođu kući, gde bi se smestili ispred televizora sa ručno izrađenim antenama (vrlo često proizvedenim i u fabrikama u kojima su radili), antenama koje su uvek bile usmerene „prema Srbima”.
Da, bila je slavna i Lepa Brena, pevačica srpske novokomponovane muzike, dobro oblikovana plavuša visoka dva metra, bivša „Mis Jugoslavije”, koja je imala i izrazite glasovne mogućnosti. Bila je sex simbol gotovo za sve Jugoslovene. I za Banaćane. Ne treba se čuditi što je nakon svih koncerata u bivšoj jugoslovenskoj federaciji Lepa Brena uspela održati i koncert u Temišvaru, na prepunom stadionu. Priča se da je bilo 60.000 ljudi, ali ko je mogao prebrojati sve one koji su kroz sporedne kapije ili preko ograde ulazili na stadion? Veoma je teško shvatiti kako se to uopšte moglo dogoditi u vreme kada je rumunski komunizam bio najokrutniji, tačnije 1986. godine. Ko je i na koji način mogao dobiti potrebna odobrenja od partijskih struktura za organizovanje jednog tako dekadentnog koncerta koji nije imao ništa zajedničko sa vekovnim tradicijama rumunskog naroda, i koji je upravo zbog te činjenice privukao hiljade gledalaca?
Mnogo toga bi se još moglo reći, ali verujem da je dosta već rečeno. Dakle, da ponovim: hrana, odeća, TV programi, muzika, strast prema engleskom jeziku (a kasnije i prema srpsko-hrvatskom), iz koje je proizašla i moja karijera profesora engleskog i prevodioca, ali i moja prva platonska ljubav... Svojevremeno sam, naime, otkrio adresu jedne tinejdžerke iz Jugoslavije, posredstvom revije Bravo (nemačko izdanje, jer u socijalističkoj Rumuniji se zasigurno nije moglo pojaviti takvo kapitalističko đubre. Ali revije su dolazile u Temišvar odmah po njihovom izlasku iz štampe, zahvaljujući brojnim etničkim Nemcima koji su imali rođake u SRNJ). Poslao sam, dakle, prvo pismo toj tinejdžerki iz (današnje) Slovenije i neko vreme smo se gorljivo dopisivali. Činio sam to sa radošću mališana koji radi nešto sasvim posebno, čak i nenormalno u kontekstu sve hladnije i sve više izolovane zemlje. Tada sam želeo biti jugoslovenski državljanin... I nisam bio jedini. Rumunsko državljanstvo nije mi se činilo – i danas osećam isto – kao nešto bogomdano. Nacionalnost svakako da, ali ni ona za mene nije tako važna.
Za one koji ne znaju mnogo o tome, bilo bi dobro spomenuti da je u ovom regionu postojao veoma snažno razvijen lokal-patriotizam. U vreme kada sam upoznao Alinu, moju sadašnju suprugu, iz Jašija, pokušao sam joj objasniti da je u Banatu čak i pas najpre Banaćanin, pa tek onda pas. Naravno, malo sam preterivao. Pa želeo sam je impresionirati, zar ne? Ona se neko vreme čudila prisećajući se mojih strašnih reči, ali onda je došao trenutak kada se zaposlila u jednoj radio stanici u Temišvaru, gde je od svih 10-15 kolega koje je imala jedan bio Jermenac, drugi Hrvat, treći Srbin, a bio je tu i jedan ili čak dva Madžara. Zatim, Nemac i još nekoliko ljudi koji su poticali iz mešanih brakova Poljaka sa Nemcima ili Bog zna s kim već. A jedan od njih (nazovimo ga Laszlo) kome se Alina dopadala, jednom prilikom joj je priznao, u snažnoj bujici reči: „Nisam verovao da ću se ikada razumeti sa jednom Moldavkom!” Pomalo uvređena što ju je on – očigledno – doživeo kao tuđinku, ali i polaskana, ona je pokušala da razjasni stvari: „Ma Loci, budi ozbiljan! Pa ti si, na kraju krajeva, Madžar!” „Ne, ja sam Banaćanin!”, precizirao je Laszlo. Isto toliko Banaćani bili su i ovdašnji Srbi i Hrvati, ali i Rumuni sa druge strane granice, iz Vojvodine. Tako da je pitanje identiteta postalo pitanje neposrednosti. A ako neko želi shvatiti zašto – kao što je negde napisao jedan veoma kulturan antropolog (Vintila Mihailesku), Rumunija je „zemlja puna zemalja” – morao bi se dublje pozabaviti ovim pitanjima. Mi smo, praktično, preko granice mogli videti Rumune koji su radili u Švicarskoj ili Austriji, imali su automobile i kvalitetne kuhinjske aparate kupljene u Nemačkoj, odlazili su na godišnji odmor gde god su želeli i imali zavidne devizne račune u bankama u Beogradu ili Novom Sadu, a ovde, u Rumuniji, gledali smo Rumune, Nemce, Madžare, Srbe ili Bugare kako žive zajedno, izmučeni, i sa istim idealima... Na jednu takvu generaciju nije mogla uticati priča o Dako-Rumunima. Ali ideal multinacionalne jugoslovenske države svakako jeste. Toliko o riziku verovanja u ideale...

4) „Kupio sam pištolj od švercera na crno / na tebe ću rado da potrošim zrno / Stvarno...” (Riblja čorba – Nemoj da ideš mojom ulicom)
Rat u Jugoslaviji – u bivšoj Jugoslaviji – silno nas je iznenadio. Meni lično je trebalo mnogo vremena da shvatim šta se, zapravo, desilo i zašto. Da još jednom objasnim šta znači doživeti rušenje jednog ideala? Verovao sam, naime, da su Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci, kosovski Albanci, Bosanci i Makedonci pronašli idealnu formulu jedne multinacionalne države. Ali čini se da je nakon drugog svetskog rata ujedinjena Jugoslavija bila, u stvari, Titova Jugoslavija. Upravo Titu ljudi (barem oni iz Banata) pripisuju tvrdnju koja, kao i svaka mudrost, objašnjava i nešto drugo: „Slaba Srbija znači jaku Jugoslaviju”. Izgleda da je Milošević mislio drugačije. A rezultat je poznat: nastale su zasebne republike, u kojima je definicija vlastitog identiteta čvrsto povezana sa distanciranjem – ponekad i agresivnim – od drugih, a naročito od Srbije.
Ali ovde je razočarenje poprimalo čudne oblike. Jedan od njih bilo je suprotstavljanje velikog broja intelektualaca iz Banata bombardovanju Srbije, stav koji ih je doveo na istu stranu barikade sa partijom koja ja tada bila u opoziciji i koja je imala i još uvek ima relativno mali broj pristalica u Banatu. Ovaj paradoks nije teško objasniti: stav Banaćana bio je spontan, nezavisan od stava rumunskog glavnog grada, i previše sentimentalan. Pa i ja, iako sada verujem da je dotična intervencija bila potpuno opravdana, nisam mogao da ne budem tužan zbog nje. Bombardovanje Srbije, dela bivše Jugoslavije, moje Jugoslavije, Juge, Jugice... Sećam se kako sam se užasavao kada sam išao u selo, kod roditelja, i gledao isprekidane artiljerijske napade na Novi Sad. Već sam rekao, granica je udaljena samo nekoliko metara. Tako sam se osećao iako ona Jugoslavija već dugo nije bila moja Jugoslavija – ako je ikada bila...
Sve to liči na nostalgiju. Pa i jeste nostalgija. Godine 2001. otišao sam u Sjedinjene Američke Države, gde sam proveo godinu dana, u blizini Seattlea. Uvek kada bi mi nedostajao dom slušao bih – kao što slušam i sada – jugoslovensku, srpsku ili hrvatsku muziku. Bijelo Dugme, Prljavo kazalište ili Bajagu i Instruktore. To bi mi pomoglo da osetim blizinu mog mesta, mog vremena, Banata i sveta koji sam poznavao, drugačijeg od Ardeala, Muntenije ili Molodavije. Sofija Vikoveanka, Nikolae Furdul-Janku, Iris ili Holograf ništa mi ne bi rekli. Možda samo Feniks – jer i oni su iz Temišvara.
Jednog od naših američkih dana Alina i ja, željni da se prisetimo našeg sveta, posudili smo film naslovljen Vukovar. Pomalo melodramatičan, ne baš dobar, ali govori o ratu u bivšoj Jugoslaviji. Imali smo slobodno popodne – za nas prava retkost tih dana, jer tek smo emigrirali u jedan svet u kome smo morali teško raditi da bismo ga imali – i želeli smo posle filma da idemo negde, da se malo zabavimo, da... Ali po završetku filma oboje smo bili snuždeni, bez volje za bilo šta, i nekoliko sati smo razgovarali o katastrofi koja je pogodila jedan naizgled miran i prosperitetan svet. Moglo se to dogoditi i nama. Moglo bi se dogoditi...?
Kada smo se vratili u Temišvar, s posebnom pažnjom smo nastojali utvrditi šta je i koliko toga ostalo od jugoslovenskog uticaja. Verujte mi, tamo je još uvek naša generacija. S vremena na vreme se vraća u mislima na ovu idealnu teritoriju koja, tada kada je postojala, nije bila baš onakva kakvom smo je zamišljali, a sada, kada je možemo zamišljati kako hoćemo, više ne postoji. Pretpostavljam da se i mi tešimo kako znamo i umemo. Jedan kafić u Temišvaru se zove „Lepa Brena”. Postoji jedna prodavnica koja se zove „Jedinstvo”, a druga je „Bijelo Dugme”. Pored toga, retko se može videti zabava, svadba ili bal na kojem nećeš čuti barem jednu srpsku melodiju. Bezbrojna su mesta gde se sluša – i to ne jednom – neka pesma Bijelog Dugmeta ili Bajage i Instruktora. Postoje lokali u kojima se organizuju tematske srpske večeri. Štaviše, Bajaga i Instruktori su redovni gosti proslave Dana Temišvara, kada se ovde slavi ulazak rumunskih četa u Banat, augusta 1919. godine, nakon prisilnog povlačenja... srpskih jedinica. Njihov nastup je najvažniji trenutak manifestacije i uvek me iznenadi prizor mališana od 12-14 godina, Rumuna, Srba, Hrvata ili Bugara – svakako, rumunskih državljana, ali dece koja nisu živela u komunističkom vremenu – kako pevaju zajedno sa Srbima na sceni i raduju se... prazniku Temišvara, rumunskom prazniku. Ako sada kažem da je, u stvari, reč o prazniku Banaćana a vi barem malo razumete tu nijansu, znači da sam uspeo da barem u naznakama ilustrujem stanje duha u jednoj graničnoj zoni.
Zato, bez obzira na sva racionalna objašnjenja koja bih mogao naći, a koja se – kao što sam rekao – odnose na definiranje identiteta u skladu sa konstantnim pretnjama (identitet Hrvata, Slovenaca itd.), ili veštački karakter političke konstrukcije zvane Jugoslavija, još uvek ne mogu razumeti. Ne mogu razumeti da su se stvari odigrale na taj način. Pomislim i da devojka koja mi je prodala prvu kutiju cigareta Vikend možda sada leži u nekoj masovnoj grobnici, ili je bila silovana. Ili pomislim kako su nasmejani Jugosloveni koji su prodavali farmerice na pijaci u Oravici bili u vrtlogu rata, ubijajući druge Jugoslovene (Hrvate ili Srbe ili Bosance, zar je važno? Smrt je smrt.), ili su i oni sami ubijeni, obezglavljeni, ostavljeni da trunu na poljima... Ne mogu to razumeti. Ne mogu razumeti kako dva susjeda u dve nedelje uspiju da otkriju da su različiti i da moraju ubiti jedan drugog.
To je tako zabrinjavajuće da se bojim. Svet u kome živim je upoznao slom dva ideala: slom Jugoslavije i slom rumunske revolucije iz 1989. godine. Razočarenje rađa frustracije, a frustracije ponekad prouzrokuju opterećenja, često nerazumljiva i nelogična. Toliko nam treba da verujemo u nešto... Zbog toga se bojim. Zato što Rumunija ne pripada samo Rumunima, kao što Jugoslavija nije pripadala samo Srbima. Ova mesta, gde stotinu godina žive Madžari, Nemci, Srbi, Česi i Slovaci, Grci, Turci, Hrvati, Jermenci, ponegde čak i Francuzi i Italijani, ova mesta su i njihova. Ni Brašov nije samo rumunski grad kao što Novi Sad nije bio samo srpski. A ovdje je – i ne samo ovdje – i etnička čistota jednog čoveka često sumnjiva. Ali to nije ni važno. Nije ni teško shvatiti da je utočište onih o kojima sam govorio u lokalnom patriotizmu, banatsko utočište, u kome se ljudi definiraju preko razlike u odnosu na ostatak Rumunije, i to utočište je jednostavan odbrambeni refleks na uniformnost koja je nametana na različitim nivoima agresivnog nacionalizma. Ali značajnu razliku je predstavljao upravo bivši jugoslovenski prostor koji su – celim tokom istorije – Banaćani osećali bliskijim od ostatka Balkana. Ova blizina – naročito geografska – pomogla nam je da preživimo vreme komunizma, kako na individualnom tako i na nivou zajednice, lakše nego ostatak zemlje. U vreme kada su u drugim krajevima države jedan par farmerica ili zapadnoevropski kasetofon značili visok socijalni status (rođake u inostranstvu, roditelje na vodećim pozicijama, pristup prodavnicama itd.), ovde su ti artikli bili dostupni svima, što je ovdašnje ljude umnogome izjednačavalo na socijalnom nivou, ali ih i razlikovalo od ostatka Rumunije. Kombinacija lokalnog patriotizma i nešto demokratičnijeg vazduha pogranične zone. U inat porazu jugoslovenskog eksperimenta, nešto od tog modela je uspelo upravo ovde.
Sećam se kako sam na rumunskoj televiziji gledao reportažu o seljacima deportovanim iz Banata u daleki Baragan. Bilo ih je stotinu hiljada: Rumuni, Bugari, Srbi, Hrvati, Nemci i Madžari. Svi ovi ljudi su deportovani jer su bili nemačke nacionalnosti (dakle, „nacisti”), ili dobrostojeći – u poređenju sa ostatkom zemlje – (dakle, imućni, „kulaci”), ili titoisti, ili Bugari sa previše zemlje, ili jednostavno zbog toga što su bili tamo. 1953. godine, na primer, čitava sela su ispražnjena. A danas, ljudi gotovo da su zaboravili taj događaj.
Ali ja sam gledao tu reportažu i u jednom trenutku starac koji je govorio – i koji je tada imao oko deset godina – setio se kako su on i njegova sestra, da ne bi bili tako tužni, molili roditelje da im nešto pevaju, kako bi ih barem malo utešili. Roditelji nisu imali mnogo volje ili snage za to, ali kako da odbiju želju svoje tužne dečice? I tako, teško dišući pod teretom drva koja su nosili na pogrbljenim leđima, pevali su i tešili svoju decu. „I koja pesma vam se najviše dopadala? ”, pitao je reporter. Starac – bivši dečak – kaže: „Najviše smo ih molili da nam pevaju Tamo daleko... ”, i onda brizne u plač.
Možda bih i ja, da nisam odrastao tamo, shvaćao stvari isto kao i većina mojih sunarodnika. Sve je to bilo beskrajno tužno. Ali ja sam već bio čuo pesmu „Tamo daleko”, samo pod drugim nazivom – „Lijepa naša domovino”. Lepa naša domovina, tamo daleko... I treba li se uopšte čuditi tome što su se starčeve oči napunile suzama? Kao i moje oči, uostalom... Jer govorio sam i ja pomalo srpski, odrastao sam s tim ljudima. Tu sam pesmu prvi put čuo u rock varijanti, u izvedbi Bijelog Dugmeta.
Godine 1988., prije raspada, prije raštrkavanja na četiri strane sveta – i članova benda i zemlje koja nikada i nije bila zemlja nego ideal zemlje – Bijelo Dugme je objavilo svoj poslednji album, Ćiribiribela, na čijem omotu je bila, možda kao predosjećaj ludila koje je potom obuzelo zemlju, naivna slika sa motivom Nojeve barke. A poslednja – doslovno poslednja – pesma na albumu bila je „Lijepa naša domovino”. Posle svega što se dogodilo, kad čujem tu pesmu čini mi se još tužnijom. Čujem članove Bijelog Dugmeta kako završavaju celu tu predstavu pesmom koja je bila tako draga deportiranom starcu iz dokumentarnog filma. Čujem ih kako pevaju „Lijepa naša domovino / Oj, junačka zemljo mila, / tamo daleko, tamo daleko, tamo daleko, / Daleko od mora, daleko od mora...” Zatim ustaju, ostavljaju instrumente i odlaze, a scena, kao i zemlja oko njih, propada, gutajući sve što je okružuje. A mi, nemoćni, gledamo taj prizor iz daleka i ne razumemo šta se događa.
I da li vas čudi to što smo i mi stradali zajedno sa njima? Ili što si dozvoljavamo da ih branimo, ali i to da ih osuđujemo? Kao neki daleki rođaci, imamo i mi pravo na reč. Istina, u takvim situacijama niko nikoga ne sluša.

5) „Svet je lep kada sanjamo / Hajde zajedno da sanjamo...” (Piloti – Kada sanjamo)
U našoj kuhinji na jednom od zidova stoji sat iz bivše Jugoslavije na kojem se, pod staklom, nalazi Titova fotografija. Kitsch je, ali je i dirljiv. Ne čuvam ga zbog toga što verujem u socijalizam sa ljudskim licem, pa bio on i jugoslovenski. Čuvam ga da bi me podsećao na jedan san, na jednu zlatnu epohu (ne epohu komunizma, već na doba moje adolescencije u kojoj se svet činio tako lepim). Taj sat ne radi. Pokvaren je od samog početka, praktično od trenutka kada sam ga dobio. Pitam se da li treba da ga čuvam takvog, kao simbol jednog sveta zamrzutog u boljoj prošlosti. I časovničar kome sam sat odneo da ga pogleda rekao mi je da se takvi primerci više ne mogu popraviti.

S rumunskog prevela: Lidija Dimkovska

     All rights reserved. Sarajevske sveske © 2010 - 2012.