Mihajlo Pantić

DA LI SU DANAS MOGUĆE JUŽNOSLOVENSKE KOMPARATIVNE STUDIJE

Sarajevske Sveske br. 32/33

Naravno da su moguće. A moguće su zato što su potrebne. Pitanje je samo na koji način ih ponovo uspostaviti, kako ih i na kojim kriterijumima organizovati. Autizam i ksenofobija koji su posle raspada druge Jugoslavije dobrim delom obeležile kulture i književnosti nekadašnjih nacija-činilaca te zajednice poništili su gotovo svaki interes za izučavanje tradicije južnoslovenskog kulturnog i književnog kruga, a savremenost nas je i onako zatrpavala politički instrumentalizovanim govorom o svemu, pa i o književnosti. Pri tome su samo negativno intonirani iskazi uzimani u obzir u kulturnoj komunikaciji, po principu: – evo šta oni drugi o nama misle. Kad Taj i Taj misli tako, onda i svi drugi njegovi misle tako, dakle, svi su oni isti, pa, sledstveno tome, šta mi o njima ima uopšte da mislimo kad svi oni tako misle.
Ako je u nekadašnjoj zajedničkoj državi bila koliko prirodna toliko i ideološki podsticana razmena susednih, i ako nije zabranjeno reći, bliskih kulturnih energija, danas važi pravilo da su pojedinačne južnoslovenske kulture međusobno mnogostruko više udaljene nego što su nekada bile bliske. (Izuzetak je, u skorije vreme, intenziviranje srpsko-bugarske komparatistike, odnosno povećan broj prevoda bugarskih dela na srpski jezik i vice versa, kao i sve intenzivnije prisustvo novijih hrvatskih pisaca u srpskoj izdavačkoj produkciji, a u nešto umerenijem opsegu i obratno.) Kako god bilo, povučene su čvrste državne granice, podeljen je jezik, podeljene su i zlatne rezerve, a u maksimalnoj meri podeljena je i tradicija, čak i ona koja je objektivno nedeljiva. Kao da se bilo sišlo do najdonjeg praga, nije se imalo šta više deliti.
Danas, ipak i na sreću, izlazak knjige nekog hrvatskog pisca u Beogradu, ili nekog srpskog pisca u Zagrebu (uključujući i druge ex-YU sredine) nema, na sreću, razmere kulturnog ekscesa, kakav je bio slučaj do pre desetak godina, nego zaista podstiče interes za susednu književnost, a slično bi se moglo reći i za ostale južnoslovenske literature, uključujući i one koje su u međuvremenu prošle kroz proces nove kontekstualizacije i kanonizacije (npr. bošnjačka). Primirili su se, najzad, šovinistički indukovani ratni sukobi i politički sporovi, koje je po pravilu pratilo vrlo rasprostranjeno osećanje da je za gubitak svih i svakakvih, pa i kulturnih veza uvek kriva ona druga strana, na dosta dug vremenski period onemogućavajući i elementarnu, a nekmoli ozbiljniju raspravu o pukom održavanju južnoslovenskih komparativnih studija, a o njihovom eventualnom unapređenju i da ne govorim. Rekao bih stoga da se nekako nalazimo na novom početku, o čemu najočiglednije svedoče naučni skupovi (i prateći zbornici), koji su, gle čuda, najpre održavani na evropskim slavističkim katedrama, kao na „neutralnoj teritoriji”. No, posle te prve faze uspostavljanja novih veza, došlo je, na sreću, do sve intenzivnije univerzitetske i šire kulturne saradnje, uključujući sve glavne univerzitetske i kulturne centre, naravno i razumljivo, neke u većoj, neke u manjoj meri (Beograd, Zagreb, Sofija, Ljubljana, Sarajevo, Skopje...).
No, vratimo se malo unazad. Reklo bi se da je južnoslovenska komparatistika tokom onih grbavih ratnih i poratnih godina postojala tek na nivou ideje niskog intenziteta, uglavnom održavane u subspecijalističkim akademskim krugovima, i koji milimetar izvan njih. Sa smirivanjem ratnih sukoba i, naročito, sa promenom totalitarnih režima, najpre u Hrvatskoj, a potom i u Srbiji, izgleda da su se kulture Slovenskog juga, posle razdoblja uzajamne ignorancije, ipak nekako prisetile činjenice da je prvi krug šireg zračenja i afirmacije nacionalne kulture, na zamišljenom putu umetnika i umetnosti prema Evropi (što nam je zajednička odlika, da ne kažem kulturna himera koja snažno obeležava sve južnoslovenske književne tradicije, koliko stvarno toliko i imaginarno), dakle, da je taj prvi krug određen nadnacionalnim parametrima razmene onoga što je kulturi esencijalno, a ta je esencijalnost mnogo više antropološka, a mnogo manje nacionalna. Drugim rečima, kulturi u kojoj je poremećena ravnoteža centrifugalnih i centripetalnih sila, svejedno u čiju korist, preti ozbiljna opasnost od samourastanja, u krajnju ruku i potpunog usahnuća, a u najboljem slučaju spuštanja na nivo imitativnog mediokritetstva. Hoću da kažem da kultura koja ne zna šta je razmena, nije kultura. I ma ko šta o tome mislio, južnoslovenske kulture srodnošću/istošću jezika, nedeljivim segmentima zajedničke tradicije i manje ili više istim ili čak i podudarnim smerovima svojih geneza i evolucija, upućene su, da to kažem pomalo fatalistički – osuđene su jedna na drugu. Vrednosti svake od tih kultura ponaosob dobijaju svoj puni smisao tek u širem, južnoslovenskom, a potom, naravno, i evropskom komparativnom kontekstu.
Izučavanjem toga konteksta trebalo bi da se, mislim sada pre svega na književnost, bavi disciplina koju je iz više razloga moguće nazvati južnoslovenskom komparatistikom. Ta uža pod-disciplina evropske i svetske komparatistike mora, ako se bilo šta mora, ako sve ipak nije pitanje dobre volje, u izmenjenim sociokulturnim okolnostima, a vodeći računa o njima, tolerantno uvažavati posebnost tradicija, ali i naglašavati ono što je zajedničko i univerzalno u tim posebnostima. Može nam se, posle svega što smo proživeli u poslednjoj deceniji prošlog i prvim godinama novog veka, učiniti da se građevina nove južnoslovenske komparatistike podiže od samih temelja, na goloj ledini, ali, mada je reč o objektivno novom početku, u novom istorijskom, epohalnom, ideologemskom ambijentu, takav utisak je ipak najpre plod čistog afekta. A afekt je, to znamo, i proverili smo to u rđavom iskustvu, prvi način reagovanja u izglobljenim, vrednosno i etički poremećenim vremenima. Čim se vratimo tradiciji ustanovićemo da su minule sumorne godine zapravo samo još jedan, možda najtraumatičniji period prekida kulturnih veza, nažalost, u istoriji Slovenskog juga ne tako redak, možda čak i zakonomeran, posle koga po pravilu dolazi period rekonstitucije. Kakva će ta rekonstitucija biti, da li će se na početku u uzajamnom akademskom izučavanju književnosti uspostaviti princip reciprociteta, pre nego što prevlada individualna inicijativa, a kultura po jednoj od definicija nije ništa drugo nego dovršen, harmonizovan skup individualnih inicijativa, o tome bi trebalo postići širi dogovor, kako stvaralački, tako i naučni. U svakom slučaju, to bi morao biti dogovor koji će prevazići delovanje pukih, loše shvaćenih političkih interesa, a naglašavati ono što je svima prihvatljivo i što ne protivreči nacionalnim kulturnim interesima, niti ugrožava bilo čiji identitet. Najviše što mogu i što činim svodi se na prilaganje nekoliko ideja za postizanje takvog, za sada samo pretpostavljenog dogovora.
Poučeni pozitivnim iskustvom nekadašnjeg perioda intenzivne, ali kratkotrajne kulturnoknjiževne integracije na Slovenskom jugu posle Prvog svetskog rata, kojim sam se opširnije bavio u knjizi Modernističko pripovedanje (1999), valja na vreme, a to znači odmah – u času kada se na sreću stišavaju procesi destrukcije južnoslovenskih književnih i kulturnih veza, mada su i dalje južnoslovenske književnosti jedna od druge udaljene mnogo više nego što su se nekada bile bliske – postaviti pitanje: – Kako izučavati svaku pojedinačnu južnoslovensku književnost u odnosu na njenu širu, južnoslovensku interliterarnu zajednicu, odnosno, šta izučavati iz istorije drugih književnosti te zajednice i po kojim kriterijumima to činiti. Najveća besmislica, sa pretećom posledicom katalepsije svih pojedinačnih južnoslovenskih književnosti i kultura, bila bi rigorozna redukcija južnoslovenskih komparativnih istraživanja – jer, u kulturi i književnosti važi pravilo koje važi i u životu: put do sebe uvek vodi kroz prihvatanje Drugog. Rečju, razumevanje sopstvenog kulturnog i književnog identiteta (ličnog koliko i nacionalnog) nije moguće bez razumevanja Drugog, a naročito ukoliko taj Drugi živi sa vama ili pored vas. „Geografski bliske literature izražavaju prirodnu koegzistenciju ljudskih komuna zbog koje se uopšte ne mogu ignorisati ne samo integracioni, nego i dezintegracioni odnosi između sudelujućih književnosti” – podsećao nas je svojevremeno slovački komparatista Dioniz Đurišin, i taj stav bi i danas, posle svega, svakako neprestano trebalo imati na umu.
U izučavanju komparativnih veza južnoslovenskih ili susednih ili bliskih književnosti, kao i u njihovom odelitom predstavljanju, prednost treba dati sledećim kriterijumima:
kriterijumu vrednosne selekcije;
kriterijumu (nad)nacionalne reprezentativnosti;
kriterijumu kontaktne važnosti.
Ergo, svaku južnoslovensku književnost, kao korelativno složenu jezičku, umetničku i sintetičku duhovnu celinu razumećemo, kako u istorijskom, tako i u estetskom smislu, i dublje i šire ukoliko poznajemo najvrednija i najreprezentativnija dela ostalih južnoslovenskih književnosti i izučavamo one zajedničke istorijske niti i dodire koji su od značaja i za genezu i evoluciju književnosti drugih, ako ne istih, a ono vrlo srodnih jezika. Jedna od prihvatljivijih anti-definicija Istine kaže da nijedna Istina nije moguća ukoliko je isključiva, i ukoliko statično počiva u subjektu – a upravo nas književnost neprestano podseća da je Istina, ukoliko je uopšte moguća, moguća jedino u intersubjektnoj relaciji Ja i Drugog, u odnosu između Nas i Njih. Rečju, proučavanje komparativnog konteksta južnoslovenskih književnosti prirodno je i nužno, a donekle za nas i prioritetno potrebno, kao, uostalom, i svako drugo evropsko književno relacioniranje koje počiva na kategorijima kontakta i prožimanja. Mada je po poreklu najdublji izraz individualiteta, umetnost svoj puni smisao dobija tek u složenom kulturnom sistemu nacionalne ili nadnacionalne zajednice. Tako je i sa južnoslovenskim književnostima, drukčije jednostavno nije moguće. Vreme je, hotimično se ponavljam, da počnemo iz početka ili, ko više voli, da nastavimo tamo gde smo jednom, dosta davno, pre rata, bili stali.