Toni Liversage

RECEPCIJA JUGOSLOVENSKE KNJIŽEVNOSTI U DANSKOJ 1945 – 1991

Sarajevske Sveske br. 19/20

S ratom u bivšoj Jugoslaviji i raspadom zemlje tokom devedesetih počeo je da se raspada i pojam „jugoslovenska književnost“, a ja sam veoma konkretno doživela kako ona književnost, koju sam studirala i prevodila, više ne postoji – bar ne kao savremeni termin; zato sam odlučila da moje pregled recepcije jugoslovenske književnosti u Danskoj završim sa 1991. godinom.
Do 1961. godine prevedene su samo dve knjige sa srpskohrvatskog; prva je bila zbirka novela Jugoslovenske novele (Jugoslaviske noveller), koja je izašla 1953. sa pripovetkama Vladimira Nazora, Svetozara Ćorovića, Borisava Stankovića i Iva Andrića. Pripovetke je izabrao i preveo Gunar Svane (Gunnar Svane), koji je držao nastavu srpskohrvatskog jezika na Kopenhagenskom univerzitetu do 1965. godine, a antologiju je opskrbio temeljitim uvodom. O knjizi se, uglavnom, nije pisalo kada je izašla; to se dogodilo tek 1963. godine, kada su antologiji dodate dve pripovetke Miroslava Krleže, koje je prevela Lise Iversen.
Osim nje, 1955. godine izašla je kratka pripovetka Laze Lazarevića Švabica u prevodu Karstena Brinka Petersena (Carsten Brink Petersen) i Nade Kapetanović.
Nobelova nagrada Ivi Andriću 1961. godine
Međutim, s dodelom Nobelove nagrade Ivi Andriću izdavači su počeli ozbiljno da se zanimaju za druge pisce iz Jugoslavije. Već iste godine u kojoj je dobio nagradu, izašla su još tri prevoda: Crveni petao leti prema nebu Miodraga Bulatovića u prevodu Mete Brild (Mette Bryld), Daleko je sunce u mom prevodu i Pripovetke iz Jugoslavije (Fortællinger fra Jugoslavien), sa pripovetkama Priča o kmetu Simanu, Most na Žepi i Put Alije Đerzeleza, u izboru i prevodu Pera Jakobsena (Per Jacobsen), koji je od 1965. godine bio lektor za srpskohrvatski na Kopenhagenskom univerzitetu.
Ta 1961. godina bila je, kao što sam rekla, godina u kojoj je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, ali još 1960. godine u izdavačkim krugovima se nagađalo koliko je verovatno da on te godine dobije nagradu, te mi se u zimu 1960. obratilo izdavačko preduzeće Grafisk Forlag s pitanjem da li bih mogla da na sebe preuzmem da prevedem Na Drinu ćupriju.
Ja sam se pola godine pre toga vratila kući iz Beograda, gde sam studirala u periodu 1957 – 1959; knjigu nisam pre toga čitala, ali je ona ostavila jak utisak na mene, i 12. aprila sam potpisala ugovor sa izdavačem po kome je trebalo da predam gotov prevod 01. oktobra 1960!
Danas mi nije jasno da sam uopšte mogla da zamislim da će biti moguće prevesti jedno tako veliko i teško delo u tako kratkom roku – osim toga, to je ujedno bio i moj prvi prevod, a on nije bio ni ceo ni upola gotov kada sam negde u oktobru čula spikera kako na radiju najavljuje da će se sada saopštiti ko je dobitnik Nobelove nagrade za književnost te godine.
U sekundama koje su proticale od najave do objavljivanja imena, silno sam se molila u sebi da to ne bude Andrić, jer se nisam usuđivala ni da pomislim na reakciju izdavača ukoliko on bude dobitnik.
Kao što je poznato, nagradu nije dobio Andrić; Nobelovu nagradu za književnost je 1960. godine dobio francuski pesnik Sen-Džon Pers (Saint-John Perse), ali je sledeće godine bio red na Andrića, a tada je prevod bio gotov i knjiga odštampana. Povodom uručenja nagrade u Stokholmu 10. decembra dnevnik Information je objavio veliki izvod iz Andrićevog važnog eseja Razgovor sa Gojom i tri njegove pesme, sve u mom prevodu.
Na Drini ćuprija dobio je odmah po izlasku iz štampe velike, pozitivne prikaze, a najobimniji je za dnevnik Berlingske Tidende napisao docent za slovenske jezike i književnost u Stokholmu Nils Oke Nilson (Nils Åke Nilsson). On je u njemu temeljito obradio celo stvaralaštvo i najvažnije teme. Između ostalog, on ističe most kao simbol postojanosti u haosu i patnji kao u malenoj pripoveci Most na Žepi, a zatim nastavlja:
„U romanu Na Drini ćuprija Andrić razvija detaljnije svoj simbol. I tu je most pre svega simbol ljudske čežnje za nečim postojanim i večnim, ali istovremeno je njegovo značenje prošireno. Most na Žepi je bila nagla misao, on nije mogao da se uklopi u svoju okolinu. Ali most na Drini se potpuno stapa s gradom Višegradom i njegovim stanovništvom. Kao postojani koren što daje život on gradu poklanja snagu; istorija mosta i istorija grada su neraskidivo povezani.“
Slavista Ejgil Stefensen (Eigil Steffensen) piše u svome prikazu u dnevniku Information:
„Na Drini ćuprija je ujedno i čudesna i fascinantna pojava u savremenoj evropskoj književnosti. Knjiga je hronološki potpuno moderna, po svom sadržaju i svojoj formi je već istorija. Samo na krajnjem geografskom obodu evropske kulture još uvek postoji plodno tlo za istorijsko-epsko pesništvo te posebne vrste. Laksnes može biti primer toga s nekima od svojih romanima kao i Andrić s nekima od svojih.“*
Dan pre nego što je Andrić primio Nobelovu nagradu u Stokholmu pisac Anders Bodelsen okončava sledećim rečima svoj prikaz Na Drini ćuprije objavljen u dnevniku Ekstrabladet:
„Na Drini ćuprija je jedno od najlepših umetničkih dela koje je naše vreme videlo. Istovremeno sa klasičnim odlikama i smeono eksperimentalan. Monumentalan a da nije pompezan, ljudski a da nije sentimentalan. Nobelova nagrada je došla u ruke u koje je trebalo.“
Izdanja drugih Andrićevih dela
Većina drugih Andrićevih dela je izašla sledećih godina. Gospođica je izašla 1963. u prevodu Gunara Nisena (Gunnar Nissen), a Prokleta avlija 1967. godine u prevodu Gunara Svanea; ovde ću citirati samo iz dva prikaza ove druge knjige.
Profesor slovenskih jezika Karl Stif (Carl Stief, 1914 – 1998) počinje svoj prikaz u dnevniku Berlingske Aften podvlačenjem uloge koju je istorija imala za narode Balkana i onda nastavlja:
„Zato nije nikakvo čudo da je književnosti na Balkanu tako teško da sa sebe strese istoriju, i jedan od najznačajnijih književnika poreklom s tog područja, nobelovac za 1961. godinu, Ivo Andrić, u svom stvaralaštvu neprestano uzima svoje motive iz prošlosti. Njegovo glavno delo, Na Drini ćuprija, je neposredno svedočanstvo kako se istorija poigravala s ljudima. I u svojim drugim romanima i pripovetkama on se retko kreće izvan istorijskog okvira; on u toj meri zavisi od istorije, da njegov dar istinski cveta tek kada ga nadahnjuje ono minulo. U svojim opisima savremenosti često deluje veoma bledo i bespomoćno.“
Osim toga, nekoliko prikazivača smatra da se Prokleta avlija, čija se radnja odigrava u jednom zatvoru u Istambulu u nekom neodređenom istorijskom trenutku, može tumačiti i na jednoj nadređenoj filozofskoj ravni, a Ejgil Stefensen piše u svom prikazu u dnevniku Information:
„Na svoj način je priča o Prokletoj avliji i neumornim naporima ljudi da se razreše prokletstva i oslobode se paralela stvaralaštvu egzistencijalista vezanom za mit o Sizifu. Umesto da peva tužbalicu nad prokletim Ivo Andrić svojim delom nudi pohvalnicu njegovom ’besmislenom’ junaštvu.“
*
Ja sam u to vreme završila svoje univerzitetske studije slovenske filologije s jugoslovenskom književnošću kao glavnim područjem, a tema mog završnog magistarskog rada je bila Ženski likovi u delu Ive Andrića (štampan u Sveskama Zadužbine Ive Andrića, 22/2005). I kako sam u njima u žižu stavila Andrićeve bosanske pripovetke sa ženom u središtu, predložila sam izdavaču Grafisk forlag da izda jednu antologiju s najvažnijim novelama tog tipa, što se i dogodilo 1966. Zbirka je dobila naziv Trup, a ja sam, osim toga, napisala i jedan kratak uvod. Antologija i sadrži sledeće pripovetke: Anikina vremena, Čudo u olovu, Trup, Ćorkan i Švabica, Logor, Ljubav u kasabi, Mila i Prelac, Olujaci i Smrt u Sinanovoj tekiji.
Zbog rada na toj antologiji, Andrić i ja smo počeli da se dopisujemo, jer sam mu postavljala razna pitanja vezana sa moj prevod, a on je uvek odgovarao spremno i temeljito na njih, a jedanput je čak propratio svoj odgovor malim crtežom kako bi na taj način objasnio šta znači jedna određena reč (prepiska je takođe objavljena u Sveskama 18/2001).
Travnička hronika je izašla tek kasnije, nakon Andrićeve smrti 1975. godine, naime 1979. godine kod izdavača Borgens forlag, u prevodu Gunara Nisena i uz finansijsku podršku Ministarstva za kulturu. Taj roman je posebno pozitivno primljen. „Jugoslovensko veliko delo“ bio je naslov u, na primer, dnevniku Land og folk, a u samom prikazu je pisalo: „Jedno od najznačajnijih dela jugoslovenske književnosti najzad postoji na danskom jeziku. Popunjena je jedna praznina. Jedno veliko delo je sada dostupno i danskim čitaocima.“ A dnevnik Politiken je Travničku hroniku nazvao „Veliki i darežljiv roman“. Pojedini prikazivači su ipak smatrali da je stil pomalo starinski i da je to delo koje u svakom slučaju od čitaoca zahteva i vreme i razmišljanje zbog velike galerije likova i složene političke igre koja je opisana.
Učinak Nobelove nagrade
Nobelova nagrada Andriću odmah je dovela do pojačanog zanimanja za jugoslovensku književnost, a rezultat je bio da su skoro svake godine tokom šezdesetih godina izlazili po jedan roman ili zbirka pripovedaka. Već 1961. izašao je roman Miodraga Bulatovića Crveni petao leti prema nebu u prevodu Mete Bril, a 1962. Izlet u nebo Grozdane Olujić, jedne od retkih spisateljica iz tog perioda, a u prevodu Lise Iversen. Njen roman je dobio uglavnom pozitivne prikaze, između ostalih pisac Klaus Rifbjerg je u dnevniku Politiken napisao o razočaranoj Minji i njenom rastrganom životu u Beogradu:
„Oseća se kako je ta devojčica zbog rata, zbog njegovog zla i neshvatljivosti, zbog sebičnosti odraslih postala ono što jeste – i priča dobija jednu dimenziju, koja opravdava njen nihilizam, a da on ni u jednom trenutku nema nikakve veze sa mondenitetom.“
U 1964. godini izašli su, sem Proklete avlije, Autobiografija Branislava Nušića u prevodu Gunara Nisena, i Povratak Filipa Latinovicza Miroslava Krleže u prevodu Pera Jakobsena. Taj roman o slikaru koji se posle mnogo godina stranstvovanja vraća u svoje hrvatsko rodno mesto, dobio je mnogo pozitivnih prikaza, a profesor Karl Stif završava svoj dugi prikaz ovako:
„U malo su slučajeva situacija umetnika, njegova zbunjenost nad haosom i njegova osećanje raspada svih formi analizirani tako kao u ovom romanu. Uprkos svojim povremeno preterano jakim efektima, knjiga je napisana s takvim ličnim angažmanom i znanjem o sudbini umetnika u 20. stoleću, da mora zauzeti jedno od prvih mesta u prevodnoj književnosti ove jeseni.“
Dve godine kasnije, 1966, izašao je roman Miodraga Bulatovića Đavoli dolaze, a sledeće godine Heroj na magarcu, oba u mom prevodu. (O prijemu četiri Bulatovićeve knjige u Danskoj biće reči na kraju.) Osim njih, te godine je izašla još jedna knjiga, Lelejska gora Mihaila Lalića (i ona u mom prevodu), koja takođe ima svoje ishodište u drugom svetskom ratu, ali na suštinski drugačiji način. O njoj Ejgil Stefensen piše u dnevniku Information:
„Brdo plača (danski naslov knjige – T. L.) istovremeno je knjiga o ratu i umetničko delo. Ona može svojom samoanalizom da prizove u sećanje romane o pokretu otpora Sigurda Hula (Sigurd Hoel, 1890 – 1960, norveški pisac – T. L.], ali se svojim epskim odlikama izdvaja iz drugih majstorskih dela toga žanra. Mihailo Lalić nije samo značajan pisac. On je jedinstven.“
U tom periodu srela sam se i sa Lalićem i sa Bulatovićem; Mihaila Lalića sam 1964. godine upoznala na jednom seminaru o Vuku Karadžiću i sećam ga se kao ljubaznog i skromnog čoveka. Bulatovića sam upoznala tek kasnije u Danskoj na jednom ručku u izdavačkoj kući Gyldendal, koja je izdavala njegove knjige. U mom sećanju je ostao kao osoba koja želi da dominira u društvu, a pisma koja sam tokom vremena dobijala od njega često su me iznenađivala svojim skoro preteranim tonom.
Poslednji tekst Miodraga Bulatovića koji sam prevela, bila je pripovetka Otpadnik za antologiju Novele iz Jugoslavije, koja je bila deo serije pripovedaka iz niza zemalja. Antologija je izašla 1969. godine i sadržala je, pored pomenute pripovetke, priloge Branimira Šćepanovića, Miodraga Pavlovića, Vojislava Čolanovića, Momčila Milankovića, Vladana Desnice, Lojzeta Kovačića i Živka Činga, a tokom rada na antologiji pripovedaka, dopisivala sam se sa nizom pisaca.
1970-te
Šezdesete godine se mogu nazvati „zlatnim desetlećem“ kada je reč o prevodima jugoslovenske književnosti, a to je pre svega prouzrokovano učinkom Nobelove nagrade. Tokom sedamdesetih je pak izašlo samo malo prevoda; u stvari, samo dve knjige: 1971. godine Ruke Ranka Marinkovića u prevodu Pera Jakobsena i 1979. godine Travnička hronika. Zauzvrat je 1972. godine izašla jedna knjiga s naslovom Savremena slovenska književnost (Moderne slavisk litteratur), koju smo priredili profesor Hans Hertel i ja, a ja sam napisala odeljak Jugoslovenska književnost u periodu od 1945. do 1970.
Osamdesetih godina se, međutim, dogodio izvestan novi uspon izdavanja jugoslovenskih romana. Na primer, 1983. godine su izašla Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića u prevodu Karen Vibeke Let-Serensen (Karen Vibeke Leth-Sørensen) i Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša (drugi prevod Kišovih dela, Bašta, pepeo, izašao je 1992. godine i pada van okvira ovog teksta.) Pogovor Grobnici za Borisa Davidoviča je napisao njen prevodilac Gunar Nisen, i u njemu je opisao burnu raspravu koju je ona izazvala u Jugoslaviji zbog svoje oštre kritike staljinizma, kritika koja nije bila ograničena na određenu istorijsku pojavu, već je bila uopšteno usmerena protiv totalitarizma i njegovog neljudskog nasilja.
Ta književna rasprava je nazvana „najvećim književnim događajem nakon rata”, a Kiš je, između ostalog, optužen za plagijat jer je doslovce upotrebio nekoliko srednjovekovnih zapisnika sa saslušanja, što inače nije ni prikrivao. Kišovi odgovori na kritiku mogli su se kasnije pročitati u Času anatomije (1978), knjizi koja se ticala tog sukoba, ali koja se bavila i više književnoteorijskim temama od opšteg interesa. Izvaci iz te knjige kasnije, 2000. godine, su objavljeni u danskom književnom časopisu Passage u prevodu i sa uvodnim tekstom Pera Jakobsena.
Prijem dela Miodraga Bulatovića
Ali da se vratimo na osamdesete, kada je 1984. izašla četvrta knjiga Miodraga Bulatovića, Gullo Gullo, u prevodu Pera Jakobsena.
Već je prevod na danski njegovog prvog romana, Crveni petao leti prema nebu, 1961. godine bio obimno prikazan i svi su se prikazivači slagali da nam je po prvi put predstavljeno jedno neobično stvaralaštvo. Više prikazivača je pomenulo flamanskog slikara Petera Brojgela (Peter Brueghel) u svom opisu posebnosti Bulatovićevog dela; na primer slavista Bjarne Neretrand (Bjarne Nørretranders, 1922 – 1986) u dnevniku Berlingske Tidende:
„Ovde se ne misli na više površinsku sličnost između flamanskog slikara i jugoslovenskog pisca, to da su obojica poreklom iz seoske sredine i slikaju je u svojim delima – već više na zajedničke forme iskaza koje otkrivaju unutarnju jednoglasnost. Kod obojice se nalazi mnoštvo ljudi, opisanih nametljivim i beskompromisnim…“
A Ejgil Stefensen završava svoj prikaz u dnevniku Information sledećim rečima:
„Čitalac zaklapa knjigu s pomešanim osećanjima. Pisac nesumnjivo poseduje dar, njegova sposobnost kazivanja je neuobičajena, i u njegovom peru ima pesničke reči. Ali čoveku ostaje osećanje da se kretao između simbola, koji su se povlačili svaki put kada bi pokušao da ih zgrabi i zadrži. Nije reč samo o likovima već i ključnom liku, crvenom petlu, koji se u huku razmahanih krila diže u nebo prema plamenu Sunca – ostavljajući za sobom sve nas gegave zasenjenih pogleda i ošamućenih glava.“
Pet godina kasnije, 1966., izašla je,kao što sam navela, Bulatovićeva debitantska knjiga iz 1955. godine, zbirka pripovedaka Đavoli dolaze u prevodu na danski. Njen moto je bilo nekoliko citata iz Knjige o Jovu, 7. glava, a jedan je glasio: „Tijelo je moje obučeno u crve i u grudi zemljane, koža moja puca i raščinje se. Dani moji brže biše od čunka, i prođoše bez nadanja.“ I ta je knjiga dobila mnogo prikaza, ali ne samo pozitivnih; na primer pisac Knud Holst (1936 – 1995) piše sledeće u listu Aktuelt:
„Đavoli dolaze je knjiga puna besa i intenzivnih maštarija o smrti. Jasno je da ona kazuje nešto o našem vremenu, ali je podjednako jasno i da Bulatović glorifikuje bedu i sam pobesneo jurca između svojih likova bednika. Knjiga je napeta i podrhtava koliko od piščeve zgrčene šake toliko i od njegovog nestrpljivog dara.“
A Peter Ulf Meler (Peter Ulf Møller) ukazuje u dnevniku Berlingske Aftenavis na ono sumorno poimanje života koje prožima Bulatovićeva dela:
„Njegove pripovetke se odvijaju u predelima koji su upola jugoslovenska stvarnost, upola groteskna, morbidna mašta. Bulatović se nekada u svom čitanju susreo sa Knjigom o Jovu i tako je temeljito prihvatio da je ona postala deo njegovog poimanja i ispunjava njegov krajolik teškim, crnim poljima, njegove likove pokriva krastama, šugom, ranama i drugom truleži.“
Godinu dana kasnije, 1967., izašao je Bulatovićev najduži roman (450 strana) Heroj na magarcu, čija se radnja odvija tokom Drugog svetskog rata u Crnoj Gori pod italijanskom okupacijom, ali tu nikako nije reč o nekoj tradicionalnoj knjizi o ratu u Jugoslaviji, već o romanu u kome se čisti realizam kombinuje s bizarnim preterivanjima i neobuzdanom kazivanju s jednim od ključnih likova, gostioničarem Grubanom Malićem u ulozi nekakvog crnogorskog Don Kihota. O toj knjizi Knud Holst piše u listu Aktuelt:
„Heroj na magarcu je impozantna priča, velika i prepuna ljudi i vilenjaka, krvi, strasti i poetskog ludila. Jedna narodska knjiga sa osnovom u narodnom životu besputnih boja, ispričana opasnim humorom, s britkim istinama i gubicima zbog prebujnog stila.“
Prošlo je zatim nekoliko godina dok i poslednji Bulatovićev roman nije 1984. izašao na danskom, naime Gullo Gullo. Uvod u roman čini jedna kratka pesma danskog liričara Vagna Stena (Vagn Steen): „Onaj ko ulovi pticu, ne hvata let ptice, onaj ko naslika ružu, ne naslika ružin miris.“ Međutim, u romanu Gullo Gullo nema mnogo poezije, on je gruba priča o moći i životinjskim nagonima sa grupom terorista „Gullo Gullo” u središtu, ispričana Bulatovićevim maštovitim stilom. Ole Mikelsen (Ole Michelsen) opisuje ga u listu Aktuelt kao „apokalipsu, opis propasti sveta jezikom koji je s jedne strane biblijski, a s druge zahodski, pun sumpora i krvav“, a svoj prikaz završava rečima:
„Bulatovićev roman je sasvim jasno jedna od najzanimljivijih stranih knjiga ove sezone, ali je ujedno težak za rukovanje i onaj koji zahteva najviše napora. Čovek se može baciti na njega samo na sopstveni rizik. Ja sam psovao i znojio se dok sam ga čitao, ali i imao ogroman doživljaj.“
Godinu dana kasnije, 1985., izašao je roman Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića u prevodu Jane Kabel, knjiga koja je mnogo godina dolazila, jer je u Jugoslaviji objavljena još 1968. godine. Prikazi su bili pozitivni; na primer Ole Mikelsen piše u listu Aktuelt: „Neizveštačena prigušena proza. Stroga kompozicija. Smisaona napetost čini Kad su cvetale tikve velikim i iznenađujućim doživljajem.“
Te je godine u Jugoslaviji izašao Hazarski rečnik Milorada Pavića, ubrzo je preveden na niz jezika, a na danskom je izašao 1989. godine u prevodu Ane Ulv (Anne Ulv). Prikazivači su bili složni u oceni da knjiga ne liči ni na jednu drugu koju su pročitali. U dnevniku Politiken naslov je bio „Maštovito kazivanje po svim pravilima umetnosti“, a nešto niže je pisalo „Jugoslovenski roman rečnik sa odjekom Eka i Borhesa“.
Osim nje, iste godine je u prevodu na danski izašla druga knjiga Miroslava Krleže, naime mali antiratni roman Kraljevska domobranska novela u prevodu Pera Jakobsena.
Nepoznato minsko polje
Zatim su stigle devedesete, ali već 1990., pre nego što je u Jugoslaviji počeo rat, imala sam doživljaj koji mi je rekao nešto o suprotnostima koje su rasle u toj zemlji. Ja sam, naime, septembra 1990. godine učestvovala na jednom međunarodnom skupu u Berlinu sa nazivom „Berlin, grad kulture“ i sa učešćem ljudi iz niza evropskih zemalja. U prvom delu skupa imali smo krug predstavljanja na kome sam rekla da sam na danski prevodila jugoslovensku književnost, ali kada je došao red na jednog novinara iz Hrvatske on mi je zamerio što sam govorila o „jugoslovenskoj književnosti“, jer ona ne postoji – nasuprot tome, postoji nešto što se zove hrvatska književnost, srpska književnost itd.
U stvari, nije mi pažnju privuklo toliko ono što je rekao već pre način na koji je to rekao, koji je bio prilično agresivan, i ja sam stekla jasan utisak da sam tu zašla u meni dotad nepoznato minsko polje…

preveo sa danskog Ljubiša Rajić