Vojka Smiljanić-Đikić

RORY STEWART

Sarajevske Sveske br. 23/24

U jedno kasno korčulansko leto, kada svjetlost postaje tamno plava Minna Järvenpaa nama je donela na poklon Rorija Stjuarta umotanog u odelo od bele svile. Mnogo pre njega stigla je priča: Minin prijatelj je krenuo na put oko sveta peške. Naš korčulanski narod je narod pešaka. Sa F. B. sam prepešačila celi otok za tri dana. Bile su to etape od četiri do osam sati. Najduža je bila Smokvica – Vela Luka. Pešačili smo kroz polja, kroz vinograde, izbegavajući glavne ceste, uvek. Bilo je to nezaboravno iskustvo.
Podelili smo otok na tri dana / i pojeli ga / imao je ukus kolača od mladih oraha / i meda.
Znam da je F. B. jedne godine prepešačio celo Slovenačko primorje. Ali ono što je uradio Rori Stjuart bilo je na ivici fantastike. Svi smo mi snevali da krenemo na neko pešačenje koje će trajati danima, i svi smo mu pomalo zavideli. Svi smo mi želeli da negde pobegnemo.

I eto ga jedno veče na terasi na Brdu, besprekorno odeven, proziran, tanak do prelamanja. Kako je to naizgled krhko telo izdržalo izazove takvog poduhvata, prelazeći isti put koji su prešli vojnici Džingis Kana i imperatora Babura čije sam tragove našla na stranicama ove jedinstvene knjige.
Možete tu knjigu čitati kao putopis, možete je čitati kao istoriju, ali iznad svega to je očaravajuće pripovedačko delo kroz koje prolazi čitava galerija vojnika, guvernera, policajaca, žbirova, dece, seljaka, dobronamernih lutalica i onih pakleno opasnih. Pripovedač će vas uvesti u sela, domove, prisustvovat ćete skromnim i bogatim večerama videt ćete običaje i ljude Afganistana, sve to šarenilo plemena i naroda i zavolet ćete Rorijev Afganistan kao što ga je i on zavoleo.

Toga leta Rori Stjuart se vrati iz Afganistana i knjigu je redigovao na Korčuli. Večeri smo provodili u beskrajnim razgovorima. Uglavnom je on govorio, a mi smo slušali. To je ona vrsta pripovedača koje srećete s vremena na vreme i ne možete da verujete da je to sve moguće pretopiti u knjigu.
A onda je iz Londona stigla knjiga: “Vojki sa mnogo divljenja i ljubavi.“ Znala sam za put svile, ali sam ga sa ovom knjigom zajedno sa Rorijem Stjuartom propešačila. Znala sam za Džingis Kana, ali nikada za imperatora Babura. Čitala sam u toj knjizi odlomke iz njegovog dnevnika, jer je i on prešao taj isti put. I sa toliko vekova razdaljine iskustva ista. I Rori i imperator su se našli zavejani u planinama Afganistana, i kako kaže Stjuart: „do sada mi smo bili sa snegom srećniji od imperatora Babura“.
Što smo više napredovali sneg je postajao sve dublji. Sneg je dolazio konjima do kolena. Dva do tri dana pošto je sneg postajao sve dublji, dolazio je do uzengija. Na mnogim mestima sneg je bio toliko dubok da konji više nisu mogli doticati zemlju, naš vodič je bio Sultan Pasha i ne znam da li je to bilo zbog njegove starosti ili zbog neuobičajeno dubokog snega, ali pošto smo se jednom izgubili više nismo mogli da nađemo put. Ovaj put smo izabrali po savetu Kasim-bega (bivši Baburov kancelar). Veoma uznemiren za svoju reputacijum, vodič je sa sinovima sjahao i pošto su utabali sneg, pronašli su cestu i mi smo nastavili. Sledeći dan pošto je bio ogroman sneg i cesta nije mogla biti pronađena, bez obzira na pokušaje, bili smo potpuno zatrpani i „morali smo da se zaustavimo“ –
piše u Baburovom dnevniku.
Knjiga je puna romanesknih portreta sa kojima je autor pregovarao, pešačio, trgovao i razgovarao. Cela knjiga je protkana finim humorom koji joj daje poseban pečat. Pa Rori Stjuart je Škotlanđanin, zar smo mogli očekivati suhoparnu knjigu. Dr. Ibrahim, novi guverner Gora, koji je nosio turban i velike avijatičarske sunčane naočale, počeo je da govori o demokraciji.
- „Ne upotrebljavaj reč demokracija“, vikao je iza njegovih leđa Mullah.
- „Demokracija nije arapska reč, to je engleski“, odgovorio je dr. Ibrahim.
- „Ako je tako, to je onda u redu“, rekao je Mullah.
Ne mislim da je ovaj razgovor značio nešto bilo kome, pa ipak je izgledalo da su svi zadovoljni.
Pre dolaska Rorija Stjuarta među nas uvek smo se šepurili našim pešačenjima, sada smo pred njim sedeli i slušali, sa pomešanim osećanjima, ljubomore i tuge jer smo znali da njegov poduhvat nikad nećemo ponoviti. Trebalo je u snegu pronaći i prepoznati stope trgovaca na Putu svile i na Putu svile kroz Afganistanske planine pokušati pronaći stope Džingis Kana i imperatora Babura.
I u jedno nezaboravno korčulansko veče Rori Stjuart recitovao nam je na urdu jeziku pesmu Mirze Ghaliba. Prema njegovom engleskom prevodu ja sam sačinila svoj. Kada je knjiga stigla u Sarajevo, našla sam je ispisanu kao moto jednom poglavlju.

Di Muezzin Shab-e-vasler
Azan pecshle rat
Hai. Kum bakht,
Kia wakth he khoda Yad Aya ?

Mujezin poziva na molitvu, u noći koju smo.
Ezan pretvara noć u dan
Znaš li koji je vakat čovječe
Je li ovo doba da podsećaš na Boga.

     All rights reserved. Sarajevske sveske © 2010 - 2017.