Zvonka Gazivoda [1]

CENTRIFUGA

Sarajevske Sveske br. 13 [2]

Tri sata posle podne. Baba i Dugokosa Ćelava su ušle petnaestak minuta kasnije i za njih je Deda umro tada, u 15:20. Sada je trebalo uraditi puno toga. Sada, ili malo kasnije. Bile su jako umorne. Zadnja tri dana skoro da nisu spavale, nisu „oka sklopile”, jurile su oko klima uređaja, smišljale što lakše a eliksirajuće obroke za Dedu, podupirale ga jastucima, čistile vlažnim maramicama... a kada bi mu oči bile otvorene, gledale se sa njim intenzivno. I umro je otvorenih očiju, dostojanstveno, nije se izbuljio u njih. Kroz otvoren prozor je ulazio svež vazduh pa se klima uređaj malo zbunio, sada je u sobi bilo malko-mlako vruće. I tiho. Već pola četiri... Vreme se beleži, ali ništa drugo se nije promenilo. Ništa se nije pomaklo, niti se iznenada osetio laki povetarac. Izostala je svaka reakcija. Lenjost i mrtvilo u biosferi. Tišina i mir, kao da se nalaze na morskom dnu. Dugokosa Ćelava i Baba su spontano, bez dogovora, izašle i zatvorile vrata, iz nekog razloga izuzetno pažljivo i tiho, grimasom lica prateći kvaku koju je ožalošćena ruka polako spustila i otpustila. Baba se opružila na uskom otomanu u kuhinji, legla na leđa i podlakticu savijene ruke stavila na čelo, da se zakloni od svetlosti, a i tako kao da se nekako pritiskaju brige i pronalazi spokoj. Pored nje, iza zida koji deli dve prostorije, ležao je Deda. Dugokosa Ćelava je otišla u svoju sobu, da se i ona odmori, i nije, kao obično, zatvorila vrata. Baba i ona su ostale povezane. San ih je savladao i obe su tvrdo zaspale. Fizička izdržljivost nameće ograničenja. Uspavano bdenje trajalo je sve do večeri kada se Dugokosa Ćelava prenula. Trebalo joj je par trenutaka da se orijentiše u hronologiji događaja. Trik majica u kojoj je spavala bila je mokra od znoja, skinula ju je, obrisala se njome ispod pazuha i prebacila je preko ramena. Sklupčana, malo je posedela na krevetu. Osluškivala je. Svesna situacije, trezno budna. Disala je nečujno i u malim zalogajima, kao da štedi. Sva se skupila. Uplašena. Jednom je pobegla od kuće, sa uredno napravljenim sendvičima, imala je dvanaest, trinaest godina, ni sama ne zna zašto, iz nekog neodređenog bunta, i ubrzo postala nestrpljiva, već joj se bilo činilo da je predugo sama, da Babi i Dedi nije dovoljno stalo do nje, plačljiva, čekala je da oni okrenu prave telefone i nađu je pre nego se ona sama slomi i prizna slabost, da je vrate (kao što je sada želela da je neko odvede). Uplašena. Dugokosa Ćelava je ustala iz kreveta i krenula u obilazak. Između prozora u kuhinji i njenoj sobi prijatno je strujao vazduh. Tišina i mrak. U predsoblju je u prolazu ugledala svoj obris u ogledalu. Setila se kako je davno jedna Babina rođaka kada joj je muž umro u znak žalosti prekrila ogledalo nekim platnom. Bila je mala, ali to je ostavilo jak utisak na nju. Nije joj se dopalo. Još pipavije nego što ih je Baba danas zatvorila, ona je sada otvorila vrata Dedine sobe. To je trajalo trenutak, ali dovoljno dugo da glavom, i telom, prostruje neke neosnovane, ezoterične nade. Promolila je glavu. Unutra je zatekla Dedin krevet pretvoren u azbestnosrebrnu lomaču! (Azbest i plamen u zajednici!). Hladna vatra lokalizovana na krevet. Naokaolo mrak. Dugokosa Ćelava je stajala na dovratku, ni napred, ni nazad. Zadivljena. Prevarena. Tu sliku potpalilo je treće oko u njoj, i mesec na nebu, mesec dovoljno jak da osvetli put koji vijuga kroz šumu. U sobi je Dugokosa Ćelava zatekla Dedin krevet, blještav od mesečine, i Dedu na tom svečanom odru. Znala je da će večeras, sutra, morati da poljubi to hladno čelo. Možda hoće, možda neće. Onda se navirila u kuhinju, prethodno obazrivo zatvorivši vrata Dedine sobe. Naprežući oči, gledala je u Babine ruke sklopljene na grudima uhvativši im ritam dizanja i spuštanja. Diše. To je bila prva konkretna, egzistencijalna reakcija Dugokose Ćelave na Dedinu smrt. Ponovo je obukla majicu i sišla da kupi cigare, odnosno izašla iz kuće jer ona ne puši. Noć. Letnja noć na zemlji. Osvetljena banderama. Pod jednom od njih, siluetirani kao u stripu, stoje dva čoveka i pričaju, jedan pripaljuje cigaru, njome maše kroz vazduh dodatno potkrepljujući reči, a drugi, onaj viši, levim stopalom koje je izvukao iz papuče trlja list desne noge. Pored Dugokose Ćelave prolazi jedna žena, priča telefonom i briše znoj sa nausnice. Još uvek je rano pa dve devojčice idu ka parkiću gde ih čeka društvo, jedna od njih podavija majicu i proviruje joj buckasti trbušić, tako je to ona razumela sa svojih devet-deset godina: fora je u kratkoj majici, a ne u tome kako izgleda stomak, druga je već opasnica, vrca, špica – kako starije žene često umeju zajedljivo da okvalifikuju male devojčice, ponekad čak bolesno konkurentski. Dugokosa Ćelava im se nasmešila, ali one to nisu primetile, žure u parkić. Kafić u blizini je verovatno jedan od najglupljih kafića na svetu, ali sada u njemu i nije tako loše, rekla bi Dugokosa Ćelava, u prolazu je uhvatila priču ljudi za stolom, izgleda da društvo čine domaćini, koji stanuju tu negde u blizini, i gosti koji su im došli u posetu iz drugog mesta, prijatelji na okupu, velika familija, raspoložena, sišli su da popiju piće i malo se protegnu, a sutra će u neki elegantniji provod. Dugokosa Ćelava se zaputila ka dragstoru još uvek ne znajući šta bi kupila. Noć je obična, ali nekako preterano lepa. (Još jedna reakcija Dugokose Ćelave na Dedinu smrt). Na kratko se čuo i cvrkut ptica. Bez objašnjenja.
Kada se vratila kući, na ulazu se mimoišla sa doktorom hitne pomoći koji je konstatovao Dedinu smrt, došli su na Babin poziv. Baba je obavila ovaj deo posla i, nekako prećutno, na Dugokosoj Ćelavoj je bilo da obavi sledeće. Pozvala je agenciju koja se bavi pogrebima i dogovorila sve potrebno za sutra, da su se javili na vreme to je moglo da se obavi i u toku današnjeg dana, rekli su joj. Agencija joj je izdiktirala i šta sve porodica treba da pripremi. Između ostalog i Dedinu fotografijuu. Najčudniji telefonski razgovor koji je Dugokosa Ćelava ikada obavila. Ljubazan. Ne paleći luster, Baba je tražeći fotografiju premeštala, vadila i vraćala stvari iz Dedine ladice koja je imala ugrađenu malu sijalicu. Pisma, razglednice, isečci iz novina, red vožnje vozova, špil karata, bočica alkohola, flomasteri, grumen zlata koji je Deda prošvercovao kada se vratio iz kratkotrajne pečalbe po Južnoafričkoj Republici, tamo je dobro zaradio sekući drva i kada je naišao na ovaj grumen, sakrio ga je i poneo sa sobom za uspomenu, razmišljajući, čak dugo pošto je promenio kontinent, ne uplašeno, ali oprezno, kao čovek starog režima u novom režimu, da bi neko mogao da mu upadne u stan i pita ga nije li on, pre nekih desetak godina, našao u prirodi i otuđio malo neprečišćenog zlata? Baba je, naravno, znala za grumen. Dugokosa Ćelava je kao mala volela Dedinu ladicu, da pretura po njoj na tajno, sviđao joj se miris prošlosti jer je ona oduvek, i onda kada je bila korišćena u real time-u, imala taj oblak prošlog. Za Dedu je ladica predstavljala red, kao i bele, ispeglane košulje u ormanu. Dugokosoj Ćelavoj odavno vatrene bakarne licne koje su stajale u njoj nisu predstavljale blago. A prevazišla je i oduševljenje što ladica ima unutrašnju lampicu da po potrebi osvetli sadržaj. Nije bilo razloga da se ta mogućnost često koristi. Sada je bila prilika. Dok je Baba tražila Dugokosa Ćelava je za to vreme otvarala vino. Na kraju je u dragstoru ipak kupila jedan artikal. Flašu crnog vina. U bloku, pritisnutom starim naočarama za vid, Baba je konačno pronašla jednu fotografiju, staru, pa sigurno, dvadeset godina. Simultano je na stolu spazila Dedina dokumenta, sa fotografijom unutra, podrazumeva se. Dugokosa Ćelava je oskrnavila vino tako što je u čašu sa njime razmutila kašiku šećera. Možda je već bila pijana, ali gledajući Dedinu fotografiju koju je Baba iščeprkala, bilo joj je žao što je Deda, sudeći prema fotografiji, umro tako mlad... Nepunih pedeset godina.
U plavoj koverti ima i jedna fotografija na kojoj Deda ima nekih osam godina. Fotografije su tada bile retkost, i stvar prestiža. Kada je bila mala, Dugokosoj Ćelavoj je bilo zanimljivo da gleda tu fotografiju. Deda dečak. Deda njen vršnjak. Doteran u praznično odelo, raskolačenih i nekako zaleđenih očiju, zuri u nju. Njoj je on na toj fotografiji izgledao kao mali lord. Mnogo je voleo da jede prženu džigericu pa ga je baba, njegova baba (a čukunbaba Dugokose Ćelave), takvim ručkom vabila da uđe u kuću, pri tom je to izgovarala malo umekšano, pa su ga druga deca prozvala Điga. Dugokosa Ćelava, kao unuka, i čukununuka, mogla je da oseti kako isparava hleb koji je Đigi baba, njegova baba, zimi donosila u krevet, posebno kada bi kašljao, hleb još vruć od pečenja, okrugao, umotan u krpu, i prislanjala mu ga na grudi, a on bi ga grlio osećajući kako mu se toplina razliva po plućima i miris neizbrisivo urezuje u pamćenje. Zimi, kada bi sneg napadao toliko da bi škola prestala da radi, ili kada bi, u skladu sa verskim kalendarom, bilo vreme zimskog raspusta, Điga bi onda brzo ustajao iz kreveta, na prstima, kao da se iskrada, pretrčao hladni daščani pod, obukao se, odlomio parče hleba, namazao mast, posolio je tucanom paprikom i izjurio na klizanje. U ruci bi nosio improvizovane klizaljke, drvene, koje mu je stric napravio od drveta i goveđe kosti. I ne bi se, kao ni ostala deca, vraćao kući sve dok ne bi ogladneo, pa ni tada, morali bi da ga traže. Điga je voleo te jake zime kada sneg zaveje ulaz u kuću pa se to ujutru razgrće lopatom i pravi prolaz, kao neki otkriveni tunel, a pijukom se odvaljuju komadi snega za kuvanje, za vodu. Nekada, kada se sneg nije topio mesecima, moglo se zaprežnim kolima sa jedne na drugu stranu zaleđenog jezera. (Sa kupanjem sigurno nije bilo mnogo mangupiranja, razmišljala je Unuka, ali moralo se, barem jednom nedeljno, ili u deset dana, bez mogućnosti izbegavanja, uz nadgledanje, u korito, pa se polivaj zagrejanom vodom i trljaj, leti je to već bilo mnogo lakše). Noću zavija vetar, prozori su zagrađeni poprečnom daskom da ne mogu da se otvore, na staklima se potpisuje mraz, u krevetu vruća cigla, a špiritusna lampa ostavlja na plafonu crni trag dok Điga ponavlja deklinacije latinskih glagola (Unuci je posebno bilo zanimljivo to što su tadašnji učitelji, kada se nadviju nad đaka u skamiji, mogli kao učilo da koriste i šibu!). Ali sada je raspust i Điga ne ide u školu. Noć je. Zimska noć na zemlji i neko davno vreme. Điga ima blizu osam godina. Napolju zavija vetar, ali ne može uvek da se razazna kada zavija vetar, a kada zavijaju vukovi. A kada je ciča zima, tutnji led u daljini, to je ono kada se kaže „puca led od hladnoće”, i ispušta strašne zvuke, čuje se kao topovska paljba za vreme Svetskog rata (još se nije znalo da će za par godina biti i drugi). Šuma je bila blizu njihove kuće, šuma u koju je Điga još kao mali išao, gledao kako se seče drvo, naučio da iz panja iskopa korito. Šuma je jednim delom okruživala jezero. Điga je jednim delom voleo, ali se i plašio predanja o zaleđenom jezeru koje priča o noći, danu, proplanku, jezeru i mesecu. I labudu. Proplanak, jezero, mesec. Hladno je, usamljeni labud plovi jezerom, ni tužan, ni vedar. Smiren, mirno klizi mirnom površinom vode. Pravi osmice... (Možda ipak pomalo setan?) Plovi dalje od obale jer je plićak zamrznut. Van dosega je šume i njene onespokojavajuće, začarane muzike, kao i namćorastih senki drveća. Ospokojavajuća čistina. Već dugo gladan, klizio je dubokom vodom u kojoj labudovi ne mogu da dođu do hrane na dnu makar istegli i poslednji od svojih dvadesetipet vratnih pršljenova. Postajalo je sve hladnije, ali se labud, beli labud, nije osvrtao. Klizio je. Graciozan kolliko je nezgrapan kada hoda. Za njime je nezaustavljivo, i nečujno, nadirao led. Na vodi su bešumno škljocali ledeni lanci i katanci, a ledene brnjice su gušile cvilež smrznute prirode. Noć je bila zvezdana i labud je, pomalo zaneseno, žmirkao ka nebu, a onda bi se zatvorenih očiju i okrenuo oko sebe. Led je osvajao prostor u tišini. Neizbežno je pristizao, dahtao. Bez daha, jer dah je toplota. U formaciji ledene konjice kojoj na nozdrve ne izlazi para (jer para je toplota), led je snažno gazio kopitama od čijeg udara puca i najtvrđi led! Ali ne i ovaj koji hvata vodu za kosu, zavrće joj ruku iza leđa, i nemilosrdno robi sve pred sobom. U naletu, sustigao je i labuda, uhvatio ga na spavanju, i pre nego što je ovaj shvatio šta mu se dešava, okovao ga. Zaledio mu prste i plovne kožice na nogama. I nastavio dalje srca kamenoga. Ledenoga. Izvršitelj. Beli labud je uzalud mlatio krilima u mestu, savijao svoj vitki, labuđi vrat i kukom na kraju širokog kljuna, dugačkog skoro koliko i glava, tukao o led. U debelom ledu navučen na tanak led. Brusila se bela snežna prašina, ali nikako da neka pukotina pojuri ka labudu i oslobodi ga, nikako da se začuje željeni zvuk kao da puca kora lubenice kojom su ga jednog leta, istina slučajno, zamalo pogodili mladići koji su lubenicu jeli na obali, dok su se na ostatak, koji nisu mogli da pojedu, pomokrili, a onda gledali kako pčele i dalje halapljivo sleću, pričali o nekom budućem medu u kome će, putem lanca ishrane, biti njihovog urina i tome se kričavo smejali kao što je beli labud sada plakao, ispuštao tužne, modulirane tonove, kao da je od vrste žutokljunih labudova poznatih po labudovoj pesmi. U ledu, kao ni u živom pesku, batrganje ne pomaže. Počeo je da pada sneg. Iscrpljen, kao da se borio oko ženke, izgladneo, bez parčeta kljuna, labud je začuo muziku, ne čarobnu, omamljujuću muziku iz šume, nego nešto veselo, živahno, kao neki kan-kanovski juriš! Bio je to lep prizor, kada su se po zaleđenom jezeru razigrale prilike. To mu je dalo snagu i napregnuo se poslednji put, raširio krila i mišići su zadrhtali, vukli, treperili od napora, ali krila nisu mogla da ga iščupaju. Vrat, koji je taman bio izdužio kao kada leti, tužno se vratio u svoj uobičajeni oblik i tim svojim vratom, u obliku upitnika, labud se pitao: Zašto? Klonuo je, izranavljen iznad kljuna nazubljenog od histeričnog udaranja o led. Glava mu je pala od umora, a sneg, i snežnobelo perje umrljani su njegovom krvlju. U otvorene oči upadaju mu paperjaste, snežne pahulje. Prava Leda i Led.
I pored očekivane, i prisutne, fantazije, ostaje otvoreno logičko pitanje gde je labudu njegov par? Poznato je da su oni bračni drugovi za ceo život, i da su razvodi retki, kada se labudovi ljube oni spoje kljunove koji, u produžetku sa njihovim izvijenim vratovima, ispisuju srce, česta tema na e-čestitkama za Dan zaljubljenih, što ne znači da smrt ne može da ih razdvoji; oni jesu dugovečni (moguće zbog sporog tempa reprodukcije), ali kada menjaju perje to rade odjednom pa su u tom periodu onesposobljeni za letenje i ne mogu da pobegnu kada primete opasnost, postaju lak ulov lovcima i drugim zverima; kada hoda na suvom, labud se na svojim nogama postavljenim pozadi kreće nespretno, a uzleće, zapravo, sa vode, po njoj se zatrči širokim tabanima, ujedno mašući krilima, i tako se zarulava petnastak metara dok na kraju ne uzleti; let mu je siguran, ali ipak, labud najviše voli da je na vodi; dakle, smrt partnera može da objasni činjenicu da je labud te noći bio sam;
Dalje, kako to da se radnja dešava noću kada labud noću nije aktivan već je budan samo preko dana? Moguće je da onaj deo u priči koji kaže da je labud uhvaćen na spavanju upotrebljen doslovno.
Kao ni istoimeni balet, savim slučajno istoimen, ni ovo Labudovo jezero nema samo jedan završetak. Postoje dve verzije, a glavna ima dva produžna završetka. Po prvom, labud je te večeri i izdahnuo (uginuo). Sutra ujutro je osvanuo dan blještav od sunca i beline. Obelodanjen. Deca su došla na klizanje opremljena drvenim sankama, koritima, drvenim đonovima sa vezovima... poneko dete je imalo i preteče klizaljki. Zimske radosti. A jedan debeljko se zaleteo i zalegao potrbuške, pustio se tako sa rukama i nogama raširenim u stranu. Klizio je na stomaku kao jedrilica dok nije udario glavom u prepreku, spala mu je šubara, a kuvano jaje koje je čuvao pod njom otkotrljalo se. Naletelo je još jedno dete čije su drvene tablice poletele u vazduh, a dete palo i jauknulo. Mimikrija snega je postala beli labud. Brzo su se skupili i ostali i opkolili labuda. Izgledao je životno, preparirano životno. Gledali su ga u tišini, ukočenim pogledom koji ne prati ruku što maše ispred lica. Kao da ne vide. Kao da su im oči iznad crvenih, ispucalih obraza zaleđene! Poneko dete je zaplakalo, zapravo, suze su bile samo na licu dečaka koji je pao (boleo ga je kuk). Krug se polako sužavao. Kada spava, labud okrene glavu ka repu i stavi kljun pod jedno krilo, što sa ovim nije bio slučaj. Ali, nije se pomerao. Skoro istovremeno, deca su se obrušila na svoj plen. Zimske čarolije! Oni u prvom obruču su iskoristili svoju poziciju što su najbliži, ali su im se na bubrege natovarila tela drugih. Napravila se gomila kožuha, šaleva, zakrpa i ponekog čojanog kaputića. Letelo je perje (doslovno i prenosno). Dahtali su, škrgutali, psovali i smejali se, gurali se međusobno, a kada bi gubili oslonac, vukli ukrućena, škriputava krila labuda da se zadrže. Hvatali se i za njegov ukočen vrat, par puta se čuo zveket španskih kastanjeta od udara kljuna o led. Čerupali su ga kao kokošku, svi su hteli veliku, belu perad da imaju čime da ukrase šešire, kada ih budu imali, i zapučke, kada budu imali sakoe, a jedna devojčica, ogrebana po licu, zadovoljna što se dočepala dva pera, proklizavajući dok je hodala, lickala je slinice iznad usne i tu prilepljivala perad da liče na dugačke brkove, ne znajući tačno šta sa njima da radi. Debeli je sedeo na svojoj jastučastoj pozadini i kezio se, na led je istresao so koju je čuvao u platnenoj pregradi zašivenoj u tkanici i u so umakao oljušteno odbeglo jaje, zubi su mu bili polenasto žuti od kuvanog žumanceta, a kezio se jer su ga po grudima golicala pera koja je stavio u vunenu košulju (on je iščupao tri pera, mada je nešto računao u sebi, da je bio malo veštiji, i oprezniji, mogao je da ih ima i celih pet!). Goluždrav, a star, labud više nikome nije bio zanimljiv. Ptica. Tamo negde na jezeru, ostala je zacementirana. Zakon džungle na ledu. Điga je voleo ovu priču, ali nije voleo i ovu decu. Više mu se dopadao drugi produžni završetak koji je, istina, bio manje popularan. On kazuje kako je labud kada su ga deca našla bio iznemogao, na ivici života i smrti, ali više na ivici života, i sa čitavim kljunom. Deca su ga otkopala i oslobodila. Smenjujući se, uzimala su ga u naručje i nosila, i u tom zagrljau ga grejala svojim krvotokom, dok ih jed led male sante koja je ostala oko labudovih nogu na trenutke sekao i ozleđivao. Kada više za to nisu imala snage (jer labud, omršali, teži oko devet kilograma), položili su ga na neku ponjavu čije su krajeve u malim pesnicama zgužvali i tako vukući ga transportovali. Labud nije bio pri snazi da jede, i veći deo puta nije bio pri svesti, ali su ga oni usput nutkali nekim biljčicama, a zbunili ga kada su mu ponudili mleko. Kada su stigli, jako daleko od polazišta, na drugi kraj jezera, lako su iskopali vodenu rupu u ledu jer su u blizini proticale podzemne termalne vode. Smotreno su prišli tom delu, sa obale, i polegli labuda. U prihvatilištu su ga negovali sve do proleća, tu su mu donosili hranu, a kad god je to bilo potrebno, čisitli plićak od ledenog korova. Druga verzija priče o Labudovom jezeru je najmanje prepričavana, Điga možda nije ni znao za nju. I po njoj je labud uginuo te noći, ali sutra ujutru nije osvanuo sunčan dan i nisu ga našla deca nego mladić, vrsni klizač, koji je imao kristalne klizaljke. Svaki dan nove. Pravio ih je samo za sebe, mada neko veće interesovanje nije ni postojalo. On je bio toliko spretan majstor da mu je trebalo deset minuta po klizačkoj cipeli. Preko vunenih, obuvao je kožne čarape, namazane lojem (impregnacija protiv vodopropustljivosti) i plitko ih umakao u vodu, poluduboko, zatim polako izdizao stopalo puštajući da se na niskoj temperaturi ono optoči ledom, pri čemu je skočni zglob ostajao delimično slobodan dajući mu slobodu pokreta, ali i određenu potporu. Vodu koja se slivala sa gornjeg dela ledene cipele bi sa dve posebne kašike, takozvane grebalice, brzo ljuštio sa obe strane budućeg noža klizaljke puštajući cureći deo da se izvlači u pljosnati oblik i steže samo duž sredine tabana, zapravo, preobražava u nož klizaljke; kao i gvožđe, i led se kuje dok je vruć (vruć led je prelazno stanje između vode i leda). Istovremeno, u jednom potezu je malim, ručnim strugom ravnao završetak kojim se kliza, odnosno oštricu, ujedno određujući sečivu nelomljivu visinu. Stakleno iverje bi se ledilo u procesu rendanja i odskakalo dok je Klizač sedeo na malom drvenom tronošcu ispred rupe sa vodom, izgledao je kao pecaroš spreman da peca tehnikom vertikalnog varaličarenja (stara pecaroška tehnika u zimskim krajevima). Rupu bi prosekao tamo gde je led tanji, gde jedva drži težinu čoveka, tek desetak centimetara debeo (a led na jezeru je bio debeo i preko 60cm ), da ne bi na taj posao gubio energiju, ili tamo gde je led „truo”. Zbog toga je klizač, kao i pecaroši, pored tronošca sa sobom uvek držao i metalnu kuku uz čiju je pomoć moguće izaći na suvo, za slučaj da čovek upadne u vodu, jer se kuka lako zabija u santu sa koje ruke klize. Sedeo je potapajući polugotovu klizačku cipelu u hladnu vodu i vadeći je onokoliko puta koliko je bilo potrebno da se nahvata odgovarajući led. Obrađivao je sečivo određujući mu debljinu tako što je svaku naslagu prolazio gladilicom, odnosno žlebom (žleb je bila mala drvena cigla sa više urezanih kanala, raznih širina, od 0,4 do 0,9 cm) da bi ga, na kraju, dovajao alatkom za cizeliranje i konačno mu naoštrio rub zelenom brusilicom (list jedne biljke čije lišće ima osobine šmirgl papira, ono mlađe je za finiji rad, a starije je krupnozrnasto). Radio je preciznošću stakloduvača, a kada bi hteo da skine klizaljke, jednostvano bi ih potopio u toplu vodu i one bi iščezavale. Dan je bio gomilastosiv, natmuren, i izgrižena, crvena usta Klizača bila su jedina jarka boja. Bio je spreman za led. Klizao je lepše nego ikada ranije, pravio aksele pre Aksela (Aksel Paulsen, norveški klizač, na međunarodonom takmičenju u Beču, 1882. prvi je izveo čuveni skok sa okretom u vazduhu, koji je po njemu i dobio ime), i risakntnije nego ikada ranije, trostruki aksel! Bilo je to dramatično, donekle surovo klizanje. Povređen, ranjen, što sutra mora da se ženi devojkom koju su mu namenili roditelji i zaboravi svoju ljubav, napinjao je mišiće gladan pokreta, gladan prostora. Utehu je nalazio u tome što je bio sam, što je sav nepregledni led imao samo za sebe. Zadivljujuća stabilnost, nestvarni pokreti! Klizač je izvijao ruke kao labudova krila sve dok i nije naleteo na jednoga. Tužni ženik je zakočio raspršivši pri tom malo ledene prašine. Gledao je, pluća su mu se nadimala (bio je zadihan od treninga), onda je prišao i nogom odigao labuđi vrat koji je mrtvo trupnuo nazad. Otklizao je, a onda, iznenada, zastao i okrenuo se, zaleteo, spustio na kolena i u toj pozi doklizao do labuda. Besno je počeo da čija labudovo paperje želeći da njime napuni malo svileno jastuče i pokloni ga svom dragom sa kojim ljubav nije bila nemoguća. Roditelji ni među sobom nisu hteli da podele svoje sumnje, ali nije im se dopadala tolika posvećenost klizanju, niti klizački isturena stražnjica (prvi pomen „gospodinskih igara”, odnosno homosekualnosti, u nearistokratskim krugovima). Izmitarena, izmaltretirana, ptica je ostala zacementirana ledom. U nekoj od ovih priča leži etimologija naziva Labudovo jezero koje se, normalno, tako zvalo i leti, kada se u njemu kupalo, a puno značenje, jezičko, dobijalo zimi, kada su se na njemu skupljala deca i klizala na sve moguće i nemoguće načine, a stariji ih ponekad nadgledali, posebno su oni koji su pratili varošku decu stajali sa strane (iako je prošlo više od pola veka od kada je klizačka groznica zahvatila Njujork, 1860. je u Central parku znalo da kliza i do 50.000 ljudi dnevno, svih klasa i uzrasta). Kao Unuka, Dugokosa Ćelava je volela da zamišlja Labudovo jezero, zaleđeno, puno dogodovština, na pola puta između sela i male varošice, i decu koja klizaju, folklorno obučena, malo divlja, kao da im nikada nije hladno, i kao da ne osećaju promrzle prste, i onu gradsku koja imaju bolju opremu, ali slabije vladaju veštinom. I Điga je voleo Labudovo jezero. Kada zimi izađe iz kuće, u kojoj u smočnici ima soli u džakovima, šećera u glavi, suvog mesa, i suvog voća, oraha, svinjske masti, i krene na klizanje, usput se sretne sa drugom koji je te zime bio dobio klizaljke sa fino podmazanim gvozdenim nožem (na šta je Điga bio malo ljubomoran). Toga dana Drug se pravio važan pa je išao dalje nego što su obično išli, i još dalje. Klizao je u svojim novim klizaljkama, i klizao, a onda naišao na truli led – debeo, ali oslabljene teksture od topljenja i mržnjenja, istrulio od podzemnih termalnih voda čije se medicinske blagodeti ogledaju u bogatstvu kalcijumom, magnezijumom i sumporom – i propao. Na dno studene vode ga je vuklo gvožđe klizaljki. Sa očima otvorenim i velikim kao krofne tonuo je, ali tonuo je nekako brzo a polako, kao što se po podnicama razliva džem iz razbijene tegle. Kada je saznala, njegova majka je, gologlava i neogrnuta, odjurila, trčala je zaleđenom površinom, padala i ustajala, puzala, šakama od brašna se udarala u glavu, vičući: „Neću da mi ga ribe pojedu! Neću da mi ga ribe pojedu!” Vest ju je zatekla kako sprema testo za krofne filovane džemom, da ih isprži kada joj dođe sin. Tegla joj je ispala iz ruku i polomila se, a džem od kajsija se razlivao i zaptivao uske prorede između podnih dasaka. Kako je trčala, grudi su joj bivale sve teže, kao da se pune mlekom, kao da ima novorođenče koje treba da nahrani, trčala je, u groznici, u nadi da će joj grudi, dok stigne do nesretnog mesta, toliko narasti da će moći da izbaci jednu dojku u otvor u ledu, kao da doji, na koju bi se sin primio zubima i izvukao. Trčala je, a kad je stigla, već se na površini uhvatila tanka korica leda koji je ona grebala, udarala, dok nije raskrvavila ruke... ljudi su je otrgli. Na proleće, kada se priroda raskravila i sve nabujalo, Điga je sedeo na obali, uvukao se u travu kao glava u ramena, slab, mekan u duši kao kiseli kupus preostao posle zime. Gledao je u otopljeno jezero. A kada je došlo leto, a leto je Điga voleo još više nego zimu, i kada je došlo vreme za kupanje, nijednom nije zaplivao. Gledao je u nebo kao da se u njemu odslikava jezero, a ne u jezeru nebo. Gledao je i u vodu, sa nekom neosnovanom, ezoteričnom nadom da će njegov prijatelj odnekud izroniti, nadom, sa kojom je Dugokosa Ćelava, noći kada je Deda preminuo, ušla u njegovu sobu.
Deda joj nikada nije ispričao ovu priču, da li zato što je želeo da je zaštiti od života, ili zato što se, negde u dubini, osećao krivim, krivim zbog ljubomore koja ga je žacnula kada je video da njegov prijatelj ima klizaljke mnogo bolje od njegovih, ili zato što se nikada nije ni dogodila, Dugokosa Ćelava nije znala.

(Odlomak iz romana u rukopisu)