Aleksandar Jerkov

SRCE PRICE

Sarajevske Sveske br. 01

Otupeli i ogrezli u narcistickoj oholosti, srpski pisci i kriticari vole da malo sacekaju. Tek onda kada vec i vrapci na granama - ponosni na svoju ulogu u Andricevoj prici ili Sloterdajkovom eseju, mojoj omiljenoj lektiri - stanu da ponavljaju kako je neki pisac velik, odlican, izuzetan, oni pompezno i odvažno pocnu da prikljucuju svoj autenticno individualan horski glas. I veruju da od trivijalnog traca do kojeg ume da se vine njihova hvala srpska književna javnost treba da zavisi više nego od strasti citanja i vrline zalaganja za književne vrednosti. Tako je to u provinciji koja svoju zaostalost cuva kao nacionalno dobro.
Od toga se bežalo i pre nego što su rat i beda poterali kolone izbeglica, ali sada jedna nova, izbeglicka srpska književnost pocinje da se vraca kao talas dragocenih darova koje bi, barem, valjalo primiti otmeno i sa radošcu. Oproštajni dar Vladimira Tasica, koji sam ovih nekoliko godina išcekivao sa vecim nestrpljenjem nego što sam spreman da priznam, pretvara u pricu književnu antropologiju darivanja kakva je svojstvena otmenim dušama. Mnogo više od toga što je to promišljena i mudra knjiga, odlicno napisana i tako savršeno savremena da možda predstavlja novi jorikovski oblik pisanja koji nam je toliko potreban, i mnogo više od toga što uspostavlja luk koji ume da spoji kratke romane Crnjanskog i Albaharija, a da ne propusti da ironicno obeleži trag Kiša i Pavica, mnogo više od toga: roman Vladimira Tasica je jedno malo remek-delo.
Vladimir Tasic, jedan fini, još koju godinu mladi novosadski gospodin koji je iz ravnice otišao u svet da studira i docnije predaje matematiku, ima tu vrlinu da književnu imaginaciju ne opterecuje, nego proširuje i dograduje raznovrsnim znanjem koje ne okleva da utka u uzbudljivu pricu. Zatim mu je svojstveno da u poeticki algoritam pretvori takoreci idealnu razmeru ekonomije stila i motiva, drhtavice zapleta i radosti saznanja. U Oproštajnom daru otkrio je i kako da pripovedanje neposredno ucini životnim, da citaoca obaveže da se identifikuje sa izbeglickom, porodicnom i ljubavnom pricom i sada tu pomaže jedino necitanje. Samo onaj ko iz zavisti ili ciste pizme ne bude citao njegovu prozu može ostati ravnodušan, dalek ili nem.
Tako su dve knjige odlicnih prica (Pseudologija fantastika, 1995; Radost brodolomnika, 1997) bile najkraci moguci put do ovog kratkog romana u kojem se izmedu ironije i pastiša prevrednuje ne samo naš savremeni život u poznom i nekrofilnom titoizmu, te u vreme raspada i ratovanja, nego se slika savremene civilizacije proverava u raskolu izmedu potreba srca i duše, sa jedne strane, i praznine visokoorganizovanog, tehnološki i ekonomski superiornog društva, sa druge. Na tu pricu moraju da reaguju bica u kojima satirski zov strasti, kao najbolja, a orijentalna lenjost kao najgora crta prirode, stvaraju posebnu osetljivost. Da bi citaoca ulovio u ovu zamku vešto postavljenu jednom senzibilitetu, Vladimir Tasic je intertekstualnim vezama i aluzijama vezao pažnju citaoca za sve ono što je osnovni nivo, civilizacijska rasprava u pripovedanju. U sledecem koraku je ispleo mrežu recenica koje se dodiruju i preplicu iako ih razdvajaju stranice pa i citava poglavlja knjige, i tek kada ova postmoderna anestezija pocne potpuno da deluje, ostaju ljupke price o vrapcu, ljudskoj dobroti i veri, o srcu, ritmu postojanja i osecanju vecem od života, o pepelu, andeoskoj blizini, dvojniku i spasenju u bliskosti, o grncariji, umetnosti, njenoj istoriji i oblicima, a pre svega o raskolu izmedu simulacija i ljubavi. Sve ono što su aveti, harpije i erinije od intimnog života oduzimale, bilo da smo se o bolja svojstva ljudskosti sami ogrešili ili samo zatekli u tudoj niskosti, sve se to razrešava toplinom zagrljaja i bliskošcu. Onda kada pronade ljubav, izmedu Maje i "moje žene", pa cak i obicnog psica, onda se više sfere povlace iz naše uzaludne nostalgije. Mi smo pepeo davno eksplodiranih zvezda u kojima su se kao u topionici pravili elelementi, atomi od kojih je nacinjeno naše telo, i u pepeo cemo se vratiti. Ali i nebeska briga, za kojom toliko cezne savremeni covek, i zbog kojeg je dvojnicki lik brata u Oproštajnom daru divinizovan, pretvara se u pepeo koji, kao prozu prilika, valja protopiti u poeziju srca.
Istoriji i poetici savremene srpske književnosti Vladimir Tasic u isti mah nudi ono što joj je najpotrebnije i što je najteže: pronaci: vitalan oblik pripovedanja u kojem se najbolje naslede kraja veka i nova potreba za suocavanjem sa stvarnošcu pretapaju u ovo što sam, sa mišlju o Carnojevicu, nazvao jorikovsko pripovedanje. Jer ono što je u Oproštajnom daru najbolje, to je što susret sa stvarnošcu ne završava u sentimentalizmu koji bi izneverio sve one fine ironicne tragove u prozi. Pretapanje vremena i ukidanje prostornog diskontinuiteta, rasprava sa Niceom i umetnošcu, sa porodicnim obicajima i društvenoistorijskim dogadajima, a narocito udvajanje glavnog junaka, dakle rascep subjekta, ritam recenice i nerazrešivost metafizickih dilema - sve je to naslede Crnjanskog i Dnevnika o Carnojevicu. Usamljenosti modernog coveka, nihilizmu i susretu sa tradicijom i istorijom, sa slikom oca i majke, uz ritam srca i metalni ukus života, uz kanadski sneg i razgovore sa ženom, sve je to naslede Davida Albaharija izmedu Cinka i izbeglicke trilogije koja završava Mamcem. Vladimir Tasic je u taj raspon uspeo da smesti svoje prozno darivanje, svoj srcani susret sa svetom znanja i života, i pomirio vrtloge obrazovanih misli i prostih situacija. Trodelna muzicka forma koncerta tome, doduše, malo doprinosi, ali ništa i ne kvari, pa ako je radosti ovog citaoca, uverenju ovog kriticara i smirenom zadovoljstvu profesora trebalo nešto i oduzeti, u ovoj prilici nije se našlo ništa teže od napomene koja nije ni primedba.