Milica Nikolić

VOLJA PEVANJA I VOLJA JEZIKA

Sarajevske Sveske br. 08/09

U eseju Zlate Kocić Prostor pesme naišla sam na tvrdnju da je «organizovanje slika» najviši čin u stvaranju pesničkog dela – «najviše združenje čovekovog uma sa univerzalnim umom». Ovaj naizgled paradoksalni zaključak zbunio me je u prvi mah, da bi ubrzo izazvao pobudu koja se najmanje mogla očekivati pošto pre pripada sferi igre nego kritičkom impulsu. Naknadno pitanje je glasilo: zašto i igra ne bi mogla biti jedna od oglednih mogućnosti? Ako razmišljam o «volji pevanja», zašto ne bih imala pravo da pustim na volju vlastitoj sklonosti prema jezičkim preobražajima koji se ponekad potpuno neočekivano prepliću i dopunjuju upotrebom jezikoslovnih knjiga, rečnika i bliskih im izvora, da bi nas na kraju doveli do zona koje se nisu nazirale. Mada će se pokazati da paradoksalnosti i nema, da nikakvog spora sa pesnikinjom nije bilo, da je tumačenje njene poezije kojeg sam se latila nezavisno od «igre» kojoj pristupam, da je u pitanju gotovo slučajan povod i da je posredi samo privlačan rizik koji će me možda nekud dovesti.
Neobična okolnost u ovome pokusu je upravo u tome što inicijalna kapisla nije bila neobičan, inovativan ili inspirativan pojam, već gotovo neprikladna, istrošena i bleda reč organizovanje. Teško je i pretpostaviti da je, upotrebom sinonima, ona mogla isplesti čitavu mrežu značenja koja bi, krajnje okolišnim putem, sa potpuno suprotne strane od one koju je pesnikinja izabrala – mogla da otvori i «dokaže» njen zaključak i njenu temu, naravno najšire shvaćenu.
Lako je bilo doći do filoloških zaključaka – da naizgled skučeni pojam o kome je reč može značiti: osnivanje, sastav, uređenje, ustrojstvo, priređivanje, stvaranje, oblikovanje, povezivanje u celinu, ostvarivanje celokupnosti delova celine, sastava, unutrašnjeg rasporeda, sklopa, građe. Daljim grananjem i upućivanjem otvorili su se novi krugovi, tako da je mreža bliskih reči isplela pravo Arahnino tkanje. Ispostavilo se da pojmovi koji su se ukazali, u zbiru, ili međusobnim odnosima, podrazumevaju neuporedivo više no što bi mogla da ponese i najšire shvaćena pesnička slika, što je, uostalom, i sama vinovnica rečenog u svom eseju obrazložila.
Krećući se sa i za istoznačnicama kojima sam isprovocirala neku vrstu ukrštenice koja kvalifikuje složenost poetske materije i procesa nastajanja pesme, razumljivo je da nisam imala u vidu poetiku pesnika koji se primetno brinu za 'logiku' izgovora već one kojima jezik može biti sve: i iskazno sredstvo i polazni impuls, i 'tema' i 'cilj'. One, zapravo, što osnivaju pesmu na skoro magmatičnoj podlozi, bez vidljivog napora da tu magmu usmere, razdvoje i rasloje. Pesnike kojima pripada i Zlata Kocić.
Njihov sastav se nevidljivo uspostavlja, i to upravo vezivanjem slika, slika-simbola i onih «običnih», čija je uloga vizualizacija ili «dramatizovanje», opis «radnje». Sastav kao da ne podleže implicitnim svojstvima uređenja, on možda čak predstavlja suprotnost takvoj vrsti oblikovanja, iako je jasno da ono mora postojati makar kao nesvesni deo pesnikove volje. «Uređenost» je kod ovih pesnika neka vrsta nad-uređenosti, nad-povezivanja i sređivanja koji se mogu sagledati samo otkrivanjem višeg smisla pesme, što će se na kraju ukazati kao krajnja uređenost, apsolutno dovođenje u sklad. Nisam sigurna šta bi sve pojam ustrojstva mogao podrazumevati – verovatno osnivanje, uređenje, sastav, ali se u toj reči oseća i nešto strože od toga. Ustrojstvo razumem najbližim pojmu uređenja, ali i kao za nijansu više «uređeno uređenje», čvršće, tvrđe, i veoma blisko pojmu nad-uređenosti, ovde nad-ustrojstva. U tom, prenesenom, značenju, nad-ustrojstvo vidim čak globalnim, univerzalnim, da kažem – kosmičkim: pesma kao čestica ostvarenog savršenstva kosmičkog ustrojstva.
Šta nam kazuje sinonim priređivanje? Po rečničkoj definiciji priređivati znači: «pripremiti slažući, nameštajući što», ali i «učiniti unapred ono što je potrebno». Zar se i u svesnom i u nesvesnom procesu nastajanja pesme ne zbiva to «slaganje», «nameštanje» «nečeg», pesma se i iskazuje tako što se iskazi «slažu» – «sami od sebe» ili naknadno probuđenom voljom pesnikovom ili datim mu imperativom da pesmu drugačije «priredi»? Zar konačni oblik pesme, ukoliko ona nije ostala onakvom kakvom se u jednom, prvom i jedinom, trenutku dala, otvorila – zar njen konačni oblik nije rezultat tog zamornog, višekratnog «slaganja», pa čak i «nameštanja»? Ovu poslednju reč možemo štaviše razumeti u njenom mogućnom značenju koje podrazumeva primesu «lukavosti», ovde lukavosti pesničkog imperativa da «udesi» što bolje, što efektnije u svojoj igri sa onim kome je pesma namenjena, ma koliko izgledala samonikla i neuslovljena bilo čime van pesnika, izvan njegove volje pevanja. Ali ta volja je samom svrhom pevanja (i umetnosti uopšte) uslovljena komunikacijom, bez obzira na to koliko pesnik bio nje nesvestan u trenutku stvaranja pesme. Taj «drugi», za koga se ipak pesma piše, mada bi pesnik i pod pretnjom smrću tvrdio da je njegova pobuda potpuno neuslovljena, da je sama da samija ne može biti, da drugi u trenutku stvaranja pesme ne postoje, da je pesnik tada jedini u kosmosu – dakle, taj nevidljivi, nepostojeći drugi uvek jeste tu, i pesnikovo lukavstvo o kome govorim je utoliko suptilnije i teže dokučivo jer je potpuno iracionalno. Ali ono funkcioniše. I «slaže», «namešta», da bi delovalo, pobudilo, osvojilo, zastrašilo ili uspokojilo. O poznatom odsustvu racionalizacije te volje nema smisla ni govoriti. A o drugom mogućem značenju priređivanja – «učiniti unapred ono što je potrebno» – šta možemo reći? Šta pesnik čini unapred, kako se on to sprema, i šta je to što je «potrebno»? Ovde je iracionalnost još prisutnija, sve je skrivenije, odgonetljivost je manje moguća. Trenutak pred pesmu (taj trenutak može trajati i godinama), bez obzira na to je li kraći ili duži, krajnje je neodređen i nejasan i verovatno nijednom pesniku nije pošlo za rukom da ga odredi. I onda kada su autori nastojali da opišu šta ih je dovelo do pesme i kako je do nje došlo – ono čega su oni svesni, što mogu racionalizovati – daleko je od ukupnosti koja je pesmu uslovila jer je nemoguće spoznati sve svesne i nesvesne pobude koje pesmu pripremaju. Zato je ono što pesnik «zna» o nastanku pesme samo deo stvarnog «znanja» o tome, i to neuporedivo manji deo. To stanje je najviši oblik one magmosfere koja itekako unapred «čini» ono što je za pesmu «potrebno». To je čak i sinonim za stanje o kome je reč. Ono zbilja pesmu «priređuje» a da pesnik toga nije svestan. Tu «radi» ono što je pesniku dato, možda je tada on najbliži onome što je Zlata Kocić, verovatno poučena, nazvala univerzalnim umom, ponajpre njegov deo. Zato je ovo određenje koje izgleda najudaljenije, skoro tuđe pojmu kojim je pesnikinja odredila pesmu – u stvari najbliže.
Pratimo dalje redosled sinonima kako su slučajno, ili bar ne promišljanjem, pobrojani.
Stvaranje kao sinonim za organizovanje? Glagolsko stvoriti isto što i organizovati? Imam utisak da se u mnoga značenja ovog glagola, čak i veoma raznorodna, može idealno smestiti sve ono što je moglo podrazumevati organizovanje slika kao osnova pesničkog zadatka. Ostavimo po strani jedno od primarnih: «proizvesti umetničko delo», i pratimo ostala koja rečnička dokumentacija nudi: «Učiniti da neko ili nešto postane iz ničega». Šta je pesnik ako ne onaj koji je, oblikujući pesmu na belom listu papira, ravnom ništavilu, sazdao najviši oblik ostvarenog – pesmu? Sve predstanje, sve o čemu je bilo govora, ma koliko bilo nešto, istovremeno je i ništa. Zavisi kako i otkud se gleda «Napraviti, izvršiti, izvesti». Pesma jeste napravljena, i samo vezivanje slika jeste jedna vrsta «pravljenja». Kao što jeste izvršenje – naloga, imperativa inspiracije, došapnutog, «podmetnutog», «naredbe» sveukupnog pesnikovog bića. Ili kao što je izvođenje – da sad pođemo drugim smerom, iako ova reč može podrazumevati i sve upravo navedeno – izvođenje određene forme, oblikovanje supstance pesme u mnogim segmentima, podoblicima, postizanje u tom trenutku najoptimalnijeg oblika za pesnika. «Osnovati, ustanoviti, obrazovati». Osnovati – pesma jeste polaganje temelja duhovnog i duševnog pokreta koji je zasniva i zatim konačno uobličuje, ona je osnova pesnikovog «predumišljaja» i njegovog govora. Ona je i ustanovljenje – uvođenje u pesnikov svet i u svet onih koji će je čitati; ona je utvrđivanje pesnikove pokrenutosti, njegove stvaralačke volje i imperativa koji neprestano prima, ona je određivanje pesnikove unutrašnje datosti, snimak njegovih svesnih i nesvesnih htenja; ona je i dokazivanje svega što on može i hoće, potvrda njegove snage ili slabosti, moći da do nas dopre ili ne stigne nikad. Ona je i otkrivanje svega toga, do uzvika «Pesnik je go», uza sva njegova nastojanja da nas zavara i sakrije se. Ali i još nešto, sasvim udaljeno, no i to: osnovati znači «napraviti pređu pri tkanju», a osnova može biti i: «udružene niti kroz koje se protkiva potka pri tkanju». Teško bi se našla bolja vizuelna predstava onoga što znači «napisati pesmu» od te složene, upletene, zamršene, neraskidivo povezane radnje koja tako upliće i skriva da se ni jedna reč, ni jedan glas ne može izostaviti a da ne nastane praznina koja će je poljuljati celu. Tako smo došli do najvažnijeg pitanja – određenja: Šta je tekst? Tkanje materijalno nesvodivog, spletanje mišljenja, otvaranje i zatvaranje, prepletaj, belo platno mišljenja.
Obrazovati – «činiti, sačiniti; nastajati». Ovde poslednji glagol nudi nijansu koju moramo uzeti u obzir: naglašenije trajanje, odnosno ono što bi moglo da podrazumeva ne pesmu-trenutak, nego sveukupni sferni prostor pesme – njeno predstanje i ono što traje posle nje.
«Biti povod da nešto postane, izazvati pojavu nečega». Ovo se mogućno značenje glagola stvoriti menja u funkciji glagolskog zbivanja jer ne podrazumeva upravno delovanje subjekta, što se u svim dosadašnjim značenjima pretpostavljalo, nego je sámo njegovo postojanje nezavisan uzročnik nastajanja nečeg što je istovremeno i van njega ali i uslovljeno njime (pa time ipak posredno i u njemu). Time se, u stvari, samo malo udaljuje, odnosno oduzima upravna veza između pesnika i pesme u neposrednosti izvršenja – ovde je više u pitanju zbivanje. Jer biti povod, izazvati pojavu nečega svakako jeste događanje, a sam taj pojam podrazumeva manje neposredan, delotvoran čin. Time otvaramo i nešto drugačiji pristup poetskom stvaranju, jedan od bezbrojnih odgovora na pitanje: šta je pesma? Odgovor vezan za značenje reči o kojoj govorimo bio bi: pesnik je, celokupnom datom mu unutrašnjom energijom i složenom motivacijom, samo povod da pesma nastane, što bi moglo i da znači: ona se stvara sama od sebe. Ovo bi tumačenje potkrepilo razumevanje poezije kao «bezgrešne», date, iskre, kada je pesnik samo prenosilac i primalac. Pogotovu bi to važilo za drugi deo obrazloženja – pesnik je samo neko ko «izaziva» pesmu. U ovoj varijanti, u posrednosti i udaljenosti subjekta i objekta otišlo bi se najdalje. Tumačenje pesme kao nečeg datog, kao nezavisne celine koja ima svoje zakone, unutrašnje imperativne veze i uslovljenosti, pesme koja se vidi kao prožimanje i sklop bezgrešno začet ali neumoljivo vitalan – u čemu je pesnikova volja samo izvršilac onoga što sama materija pesme nalaže – zavodljivo je kao mogućno razumevanje. Pogotovu zato što se ono najviše približava shvatanju veze između pesnika i «univerzalnog uma».
«Dati oblik, obrazac, uzorak za nekoga ili nešto». Za razliku od prethodnog, ovo mogućno značenje glagola stvoriti podrazumeva sasvim suprotno: krajnje određenu, definisanu, čak «pedagošku» ulogu pesnikovu. Ali reči obrazac i uzorak ne moraju se shvatiti u svom primarnom značenju, već bi se mogla uzeti u obzir pesnikova volja da svoj naum ostvari «najlepše» što može, što je, naravno, imanentno svakom stvaranju, i onda kada se u tim kategorijama uopšte ne misli ili se čak «lepota» izričito neće. U tom slučaju ona se zamenjuje težnjom za ovladavanjem nekim drugim kreativnim principom, što je u stvari isto. Stoga se racionalizovana ili ne svest o «uzornom» delovanju pesme mora podrazumevati kao deo svakog stvaralačkog procesa. Ali ne bi se smelo zapostaviti još jedno mogućno sinonimno značenje reči obrazac: formula - i to upravo u njenom matematičkom značenju: «Kratko pravilo koje sadrži kakvu istinu, zakonitost». Pa zar to nije izvrsno određenje pesme, ukoliko reč pravilo shvatimo kao regulativu višeg reda? Pesma jeste ono što usklađuje, uređuje (kao što može biti i suprotno: razgrađuje, haotizuje) sliku sveta – ma koliko to bilo delimično, ponekad ravno zrncetu prašine. I jedna od njenih bitnih odlika je upravo to što, bez obzira na «namere» pesnikove, uvek kazuje istinu i zakonitost, «želela» ona (on) to ili ne, «htela» ona (on) to ili ne. Ali reč formula može da znači i «pravilo izraženo simbolom». U tom slučaju sadržano je još «pravije» značenje pesme, sam njen sukus i njeno osnovno oruđe.
«Pronaći, otkriti, izmisliti». Pesma je sve to: uvek nešto pronađeno, uvek otkriveno i, naravno, po samoj prirodi stvari, «izmišljeno». «Izmišljanje» pesme podrazumeva sve: motiv, formu, jezički izraz. Pa zar i same reči, sa svojom aurom, nisu ono prvo a možda i najviše «izmišljanje» pesme.
«Preokrenuti, pretvoriti koga ili što u nešto drugo». Šta je pesma no preokretanje, pretvaranje pesnikove unutrašnje moći, sveg njegovog nesvesnog «rada», njegove imaginacije – u pesmu? Pesma je snažan pre-okretaj, pre-obraćaj unutrašnjeg u spoljnje (ukoliko se izraz može smatrati spoljnim, što on i jeste i nije, jer se istovremeno i izjednačuje sa pesnikovom unutrašnjošću i udaljava, postaje posledica).
I, na kraju, dva značenja pojma stvoriti koja mogu ali i ne moraju izgledati veoma udaljena od veza koje tražimo:
«Dati i doneti nešto što je potrebno, nabaviti» i «obezbediti, osigurati».
U prvom određenju, očigledno se podrazumeva materijalno; u drugom – i materijalno i ne samo ono. Zar napisana pesma nije davanje ili donošenje nečega što je potrebno, i pesniku i svima onima kroz vreme kojima pesma može biti neophodna. Pesnik zaista «nabavlja» duhovnu osnovu i obezbeđuje je, on nije ograničen ni vremenom ni prostorom. Pesnik je, među onima koji se bave tim poslovima, vrhovni nabavljač. A šta – «obezbeđuje, osigurava»? Mnogo: sreću otkrića, identifikacije, spokoj ili plodan nemir, neočekivano unutrašnje pobuđivanje, okretanje sebi, podsticanje osećanja, snalaženje u duhovnim prostorima, sabesedništvo, pokretanje sveukupne ljudske unutrašnjosti.
Vratimo se sad pobrojanim sinonimima glagola organizovati, bliskim značenjima: «povezivanje u celinu, ostvarivanje celokupnosti delova celine, sastava, unutrašnjeg rasporeda, sklopa, građe».
Tema je odavno otvorena: pesma i celina. Koliko svaka pesma jeste i mora biti nedeljiva, koliko pojam pesme podrazumeva pojam celine? Nije li tvrdnja: pesma ne mora biti celina – contradictio in adjecto? Naravno, sve zavisi od toga koja je sveukupnost u pitanju. Ako definiciju pesme vežemo za plan značenja poistovećujući ga sa planom izraza – onda bez pojma celine to određenje ne može funkcionisati. Pretpostavljamo da je jasno da se pod značenjem ne podrazumeva samo mišljajni radijus pesme nego i osećajni, čak i oblikotvorni. Plan izraza (uvek nekakvog izraza!) je širok: od versifikacijskog, stilskog, do jezičkog u najširem značenju ovoga pojma. Tu je stvar jedino diskutabilna ukoliko je pesma ostvarena presudno ili čak samo u jeziku, pogotovu ako predstavlja ogled o zvučnim dosezima jezika ili vrstu fragmentarnosti, poeziju shvaćenu kao nizanje segmenata. Međutim, nije teško «dokazati» da svaki fragment – čak i onaj koji čine dva-tri stiha što bi, u nekom drugom uzorku, bili samo deo pesme, koji na izgled ne saopštavaju nikakvu «misao» – jeste celina, i to uvek «misaona» celina. Jer svako sazvučje, prividno iskazano «samo radi sazvučja», itekako je izraz principa celishodnosti i osmišljenosti svih delova celine. Stoga mi se čini da je upravo ovo sinonimno razumevanje krucijalnog pojma ponuđene definicije veoma važno, pa čak i izuzetno primenljivo kao plodan analitički pristup. Bez obzira na to što sve rečeno može izgledati kao tumačenje onoga što je dato, a ne onog što je aktivističko, «preduzimano», što navedeno načelo eksplicitno podrazumeva, posredi je povezivanje, ostvarivanje sveukupnosti. To jeste ono što pesmu čini i što, pomalo tvrđe saopšteno, kazuje prirodu čina koji se naziva «pisanje pesme». U pitanju je postupak koji podrazumeva i ono iracionalno, ono što se «ispisuje samo», kao i onaj deo stvaranja koji predstavlja svestan napor da se pesma što bolje organizuje.
«Ostvarivanje unutrašnjeg rasporeda, sklopa, građe», i, nešto udaljenije, «doslednosti, svrstavanja u sistem»?
Unutrašnji raspored može podrazumevati podjednako i rezultat iracionalnog naloga svojstvenog svakom stvaralačkom činu, «nametnuto» «uređivanje» koje i predstavlja deo takozvanog postupka, kao i onaj potonji kada racionalni mehanizmi prorade u čistom i prikrivenom vidu. Reč je, znači, o postupku kojim se ostvaruje «sklop» književnog dela, njegova «građa». Ponovo podsećam na drugi deo pesnikinjine tvrdnje u kome se taj «posao» smatra oblikom najvišeg združenja sa univerzalnim. Znači, na lestvici svih poslova koji omogućuju visoki čin stvaranja pesme – onaj najviši. Ne samo misao pesme, unutrašnji doživljaj koji je čini, ne samo osećanja koja su takođe deo te visoke identifikacije – nego izbor i vezivanje izabranog, «posao» sklapanja i sastavljanja. Tako možemo razumeti i poslednju sinonimnu mogućnost, nikako najbeznačajniju, možda sasvim suprotno.
Šta može značiti «svrstavanje u sistem»? Sistem je ovde sinonim za ono jedinstvo i onu uzajamnu povezanost svega postojećeg kao najvišeg oblika univerzalnog i najsublimnijeg vida njegovog ispoljavanja. Ta uzajamnost ostvaruje se i pesmom, tako da ona postaje deo visokog ustrojstva a proizvod je vrhovnog uređenja sveta.