Jelena Brajović [1]

NA MOSTU GODINA

Sarajevske Sveske br. 21/22 [2]

Prepiska između jednog od kultnih pesnika XX veka Paula Celana (1920 –
1970) i njegove supruge Žizele Celan-Lestranž (1927 – 1991), likovne umetnice, objavljena je u Francuskoj 2001. godine. Prepiska je vođena na francuskom jeziku, od decembra 1951. do marta 1970. godine, odnosno do Celanovog samoubistva. Priređivač francuskog izdanja prepiske Celanovih uočio je u devetnaestogodišnjoj epistolarnoj razmeni tri perioda. Prvi obuhvata kratak period od decembra 1951. do novembra 1952. godine, kada Paul i Žizela još nisu živeli zajedno (venčali su se 23. decembra 1952. godine). Sledeći, najznačajniji period njihovog dopisivanja traje do aprila 1967. godine, kada Žizela Celan traži od svog muža da se razdvoje. Treći period obeležen je redovnim, ali sve kraćim Žizelinim pismima, dok Paul Celan tad komunicira najčešće telefonom ili preko sina Erika, odnosno preko pesama, prevedenih na francuski ili ne. Od maja meseca 1952. godine do decembra 1964. supružnici se dopisuju najčešće povodom Celanovih boravaka u Nemačkoj, radi čitanja poezije i susreta sa piscima i izdavačima, ali i zbog pesnikove potrebe da bude sam i piše, u njihovom domu u Parizu, kada bi Žizela, teška srca ali s puno razumevanja, bivala sama sa sinom. Kada su optužbe udovice pesnika Ivana Gola da ga je Paul Celan plagirao ušle u najoštriju fazu, i posle prve pesnikove ozbiljne psihičke krize krajem decembra 1962. godine, Žizela Celan pokušava da, koliko je to moguće, sina poštedi nemilih događaja u porodici, a posledica tog odvojenog života jeste najplodnija prepiska ovo dvoje partnera („rimska“ i „provansalska“ pisma Žizele Celan, kao i „pariska“ pisma Paula Celana iz januara meseca i iz leta 1965. godine).
Izgubivši otadžbinu i porodicu u ratu, pišući poeziju na maternjem, nemačkom jeziku u Francuskoj koju je izabrao za domovinu ali gde je za života bio vrlo malo poznat, izgubivši veru u prijatelje čijoj se pomoći nadao u borbi protiv ponovo rastućeg antisemitizma i, naročito, u borbi protiv optužbi za plagijat, Paul Celan veruje da su mu stvaralaštvo, dom i, iznad svega, sin i supruga neuništivi oslonac i izvor snage za život i rad. Kampanja koju je protiv njega vodila Kler Gol bila je jedan od uzroka njegovih sve češćih psihičkih kriza, koje će, počev od 1962. godine, iziskivati brojna bolnička lečenja. Svoje sumnje, patnje i nesigurnosti, pesnik prenosi u stihove, ali i u pisma koja osvetljavaju okolnosti u kojima su pojedine pesme nastale. Paul bi često Žizeli prepisivao svoje pesme a ponekad ih i prevodio na francuski, a ona bi ih ilustrovala. Njene grafike, za koje je sam pesnik pronalazio naslove, neretko su nastajale u suočavanju sa Celanovom poezijom, a bilo je i obratnih uticaja.
Ovaj izbor pisama obuhvata period od 27. decembra 1960. godine do 19. januara 1965, kada se, razdvojeni potrebom da stvaraju ili poštede sebe i dete dodatnih povređivanja u periodima pesnikovih psihičkih kriza, u brojnim samotnim trenucima upravo putem pisama osećaju bliži jedno drugom.

131

Le Fužer
Montana
Petak 27. decembar 1960.

Mili moj,

Sigurno ste u ovom trenutku u pozorištu , misli su vam daleko, umorni ste, imate u vidu posetu Veberu i tako mučne razgovore koje treba da vodite, iznova i iznova _ Mislim na vas svim srcem_
Moje pismo će vas zateći u Parizu, želela bih da vas barem malo obraduje čim se vratite našoj kući_
Želim vam lep kraj godine, dragi moj, hrabrosti, snage i tišine da biste se uhvatili u koštac sa novim iskušenjima, hrabrosti, snage i mogućnosti da pišete, takođe_
Iščitavam onu lepu pesmu koju ste napisali 23. decembra, kako ne bih smesta osetila tu snagu koja je meni, u mom životu, potrebna? Snagu koju mi samo vi ulivate i kojom umete da me, uprkos svemu, uvek tako izdašno darujete.
Mili moj, hvala, mili moj, do skorog viđenja, mili moj, volim vas, mili moj, ljubim svog sina koji spava, a s njim ljubim i vas
Žizela.

132

Le Fužer
Montana – Vale – Švajcarska
31. decembar 1960.

Mili moj,

Ovo veče je dugo i ja nikako da završim sa ovom godinom. Dosadno mi je malo, ne znam šta da radim, ne mogu da čitam, ne mogu da crtam_ Osećam se vrlo usamljeno. Slušam radio stanice_ Shodno svojim mogućnostima, Montana će uskoro početi da, kroz smeh i šampanjac, muziku i svu halabuku, proslavlja novu godinu_ A ja ponovo razmišljam o svim našim ovogodišnjim patnjama, o svemu lošem što nam je ova godina donela. Stvarno treba priznati da nam je bila prilično grozna, zar ne_ Ipak, uprkos svemu što je bilo toliko teško, bilo je i dobrih stvari, gotovo sve vreme smo nas troje bili zajedno_ Ipak nam, svima troma, želim bolju godinu_ Ove će godine Erik verovatno naučiti da čita. Želim nam svima puno uspeha u radu – mira – hrabrosti – puno hrabrosti. Takođe nam želim istinske radosti i puno ljubavi. A to je, mili moj, najvažnije_
Toliko bih volela da sam ove večeri pored tebe i da sa tobom započnem godinu! Vrlo dobro znam, dragi moj, da ne pridaješ preveliki značaj ovakvim praznicima_ Vidiš, meni su ovi novogodišnji praznici (pre nego što sam tebe upoznala) ostavili samo loše uspomene_ Ništa lepo od njih, uvek sam bila sama, a i kad nisam, tobožnje društvo pravila mi je porodica koju nisam doživljavala kao blisku_ Ne znam zašto, ali danas sam pomalo tužna što se nalazim ovde. Pored mene spava Erik koji je danas bio tako srećan, išli smo u Plan-Mejan, jednom pešice a drugi put autobusom, i otud smo se lepo dva puta spustili sankama, a i ja sam zbog njega bila toliko radosna. Zaista je bio srećan, kao što to samo deca mogu da budu, a to me uvek veoma dirne. On je stvarno bio potpuno srećan_
Saznala sam da Bešenstajn stiže večeras da bi sutrašnji dan proveo sa Bolakovim _ Moram da ti kažem da su oni vrlo ljubazni prema nama_ Jutros sam otišla u šetnju na skijama sa Žanom i Majotom dok su deca imala čas, što je za mene bila dobra prilika jer se nikada ne bih usudila da sama pođem, a i malo sam sita grupa i časova. (Tu šetnju smo i skratili na moju molbu tako da smo stigli baš u vreme kad je trebalo da pokupimo Erika.)
Još nekoliko dana, sutra je neko takmičenje u skoku, čime je Erik oduševljen, pa ću ga voditi tamo. A zatim se uskoro i vraćamo, pa ćemo se sve troje ponovo skupiti. [Na margini:] To me raduje – puno me raduje. Ljubim vas, mili moj, vaša žena koja vas voli.

Žizela

139
[Pariz, 05. 11. 1961]

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.
Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.)
Ne očajavajte zbog mene, mila moja. Znam da vas izluđujem svojim neradom i tim smešnim telefonskim pozivima ljudima od kojih mogu da očekujem samo izdaju.
Molim vas, draga: ne očajavajte!
Ostajem. Pored vas i pored sina. Izdržite!
Izvući ću se.

Volim vas

Paul

5. XI 1961.

143

[...]
Sreda 26. septembar [1962]. Mislimo na tebe, dragi moj, posle prve noći u Ženevi, sada si u toj radnoj sobi u kojoj ćeš provesti sate i sate radeći. Pariz je pod kišom jutros, stan mi izgleda veliki, slušam Mocartov koncert koji bismo tako često stavili! čuli i slušali zajedno, danju, noću. Ponovo ću otvoriti svoj, još uvek zatvoren, atelje, baciću se na veliko spremanje ovoga jutra a posle podne ću pokušati da opet počnem da radim. Moram da iskoristim ove duge sate koje provodim sama, ali malo se osećam izgubljeno, rastrojeno, znaš već. Kako da se ponovo vratim svemu tome? Kako da se usredsredim, da pronađem sebe, da se prepoznam, da dobro čujem šta se dešava u meni, da mi ne promakne ni najmanja misao, da otkrijem ono što bi se još tu moglo kriti i da vrlo brzo, u nekoliko redova ili boja, bacim to na papir. Toliko sam se odvikla od toga. Osećam se vrlo udaljeno od sebe same. Kako da ponovo pronađem sebe da bih tebe ponovo našla, da bih još dublje došla do tebe, sa još veće daljine, iz još veće blizine. To mi je najveća želja, najveća nada, upravo je to pomoć koju očekujem od ovih dugih dana koje treba sama da provedem. Polazim. Hrabro. Šaljem ti svoju hrabrost, svoju snagu i svoju ljubav. Primi ih, mili moj, neka budu tvoje. Volim te.
[...]
Žizela

149
Pariz, 07. oktobar 1962.

Mili moj, ljubavi moja,

Pored vaših lepih ruža, koje ste toliko želeli da mi ostavite, čekam i pripremam naše sledeće viđenje. Provela sam dva predivna, jednostavna i neusiljena dana pored vas, i predivnu noć sa vama. Nismo imali mnogo toga jedno drugome da ispričamo, ali ponovo smo se uverili u našu ljubav. Ponovo sam osetila tu snagu koja se, uprkos svemu, kod tebe uvek i uvek obnavlja, kao i tvoju hrabrost, i to osećam svaki put kada razgovaramo telefonom, i da toga nema, ja ne bih mogla da podižem Erika, da živim, sa ipak velikom radošću, jedan veoma poseban život, pun velikih tuga i vrlo teških trenutaka, ali i onih srećnih. Bila sam srećna, istinski srećna tokom tog jučerašnjeg i današnjeg dana, i želela sam da ti to još večeras kažem, dok se ti voziš ka Ženevi a meni se čini da sam ti još sasvim blizu. Želim ti srećan put!
[...]
Žizela

156
Ženeva, 23. X 1962.

Mila moja,

Vi ste moja žena – vi ste hrabro žena jednog pesnika. Zahvaljujem što to tako junački podnosite. Vi ste, takođe, majka moje dece , vi ste Erikova majka.
Hvala, moja Draga, što ste tako hrabro sve to. Vi ste, kao što dobro znate, žena jednog prokletog pesnika: dvostruko, trostruko „jevrejskog“. Hvala, Žizela de Lestranž, što preuzimate na sebe sve to. Hvala, moja Ljubavi, hvala Žizela de Lestranž, što ste moja žena, tako hrabro. Hvala što ste Erikova majka.
Vratiću se krajem ove sedmice, ili početkom sledeće. Hvala što ste majka našeg sina. Hvala što ste, uprkos svemu, tako hrabri.
Moj rukopis
[Nedovršeno pismo]

169

78 rue de Longchamp
Pariz, 16. arondisman
Utorak 08. januar 1963.

Ljubavi moja draga,

Toliko sam danas bila srećna što sam videla da ti je osetno bolje , jedva čekam da se vratiš, da ponovo zajedno počnemo život u našoj obnovljenoj kući. Nestrpljiva sam koliko i ti da dočekam taj dan.
U nedelju si delovao vrlo umorno. Ali brzo napreduješ, a strpljenja ćemo imati.
Kada sam se večeras vratila, zatekla sam tvoje drugo pismo koje mi je, slutiš već, pričinilo ogromno zadovoljstvo, čitala sam ga i čitala, kao što činim sa svim tvojim pismima. Raduju me tvoja ljubav i poverenje, tvoja želja da se „potpuno promeniš (ili barem očvrsneš kad su u pitanju sporedne stvari)“. Naravno da ćeš nastaviti da pišeš a takođe i da objavljuješ s vremena na vreme, ali sada ćeš moći i bolje da vodiš računa o Eriku i meni, bićemo još bliži jedno drugome, i mi ćemo se oslanjati na tebe, što sam ja oduvek želela_ Pomagaćemo se, bićemo dobro, volećemo se i biće u nama radosti. Deset godina braka! To znači da ćemo ostati do kraja života zajedno... Ti to dobro znaš.
Nikoga nemam u životu sem tebe, i Erika, naravno. Nemoj više misliti da bih mogla da te prevarim. U Valoaru sam bila iscrpljena, na rubu živaca, nisam više mogla da izdržim i samo što ti nisam rekla da ne mogu više da živim s tobom. Molim te da mi oprostiš, grozno sam se ponela. Mislila sam da više ne mogu da ti pomognem, nisam više imala snage. Ali kažem ti, i molim te da mi veruješ, nervi su mi tamo popustili. Sada sam dobro i znam da te nikada neću napustiti, Ljubavi moja, nikada, ja volim samo tebe, ali tebe stvarno volim i niko mi drugi nije potreban, samo ti.
Ljubavi moja, mili moj Paul, mužu moj,
do skorog viđenja, do vrlo skorog viđenja_
Ljubim te

Žizela

177
78, RUE DE LONGCHAMP:XVIe
[Pariz] Subota, 21. decembar 1963.

Hvala, mila moja, što ste dva puta telefonirali. Pa, naravno, zovite me s vremena na vreme, srećan sam što imam novosti od vas, što mogu pomalo da učestvujem u vašem boravku na planini.
Ovde je sve mirno. (Karmen se u ovom trenutku trudi da uz što manje buke i što brže pospremi kuhinju.)
Čitao sam malo Muzilove Tri žene, koje sam pre neki dan pronašao u izvornom izdanju kod Žibera . To je, uostalom, i bio dan za kupovinu knjiga: kupio sam i dva Mišoa (Ko sam bio i Putovanje u Veliku Garabanju), za jedanaest hiljada franaka (što je hiljadu franaka manje nego što sam predvideo), i jednog Babelja na ruskom (i to dva primerka, jedan za Vagenbahove ).
Danas sam čvrsto odlučio da se vratim Sonetima .
Sinoć sam večerao kod Koroneosovih , koji su jako ljubazni. Ali pošao sam prilično rano, mnogo pre jedanaest sati – i prilično sam dobro spavao. – P. –a ću videti tek 27, ali mislim da zatražim od njega da mi smanji doze, osim za spavanje. Malo po malo, isplivaću, opet, - isplivaćemo zajedno. Toliku sam samo snagu uložio u pružanje otpora – sada treba da pronađem način da prevaziđem taj stadijum, da se vratim u život, slobodno.
U ponedeljak je naš rođendan. Pronaći ćete po povratku vaš beli jorgovan i to će opet biti onaj isti dan. Most godina traje i trajaće.
Šaljem vam Erikove ocene – znam koliko ste srećni što on tako dobro radi, i ja sam. Erik nosi u sebi sve naše sposobnosti, i sve svoje – a ja znam da su one velike.
Odmorite se, lepo skijajte, dobro spavajte. Ova godina je i godina naše knjige .

Poljubite Erika! Ja ljubim vas
Paul

180

Mažestik u Kranu
24. decembar 1963.

Dobro veče, mili moj,

Jedno dugo veče je preda mnom! I inače su ovde večeri duge, redovno isprekidane tim groznim zvukom frižidera! U Kranu počinje – a u Parizu? Mislim na tebe. Slažeš se da su grozni ovi praznični dani? Odvratno je. A pošto svakako postoje, još je teže onima koji ih ne žele, zar ne? Šta bih dala da provedem nekoliko sati pored tebe večeras u našoj kući_
Vreme je bilo gadno, vrlo hladno, vrlo oblačno, a naročito zamara ovaj fen [sic] koji vas umrtvljuje i sprečava da bilo šta radite. Priznajem da sam brzo odustala od planova da odem u Plan-Mejan. Prošetala sam sa Erikom po Kranu, gde je potrošio novac koji mu je dala tetka, a zatim smo se vratili ovde sa badnjakom. Lepo se igrao cele večeri, ali priča, priča sve vreme, ne mogu da čitam, da radim bilo šta. Poželimo nam snega i sunca, da iskoristi što je moguće više ovaj boravak ovde i da ti se onda vratimo.
Nadam se svakog dana da ćeš pomalo raditi, da će ti to doneti malo radosti. Neka tvoja samoća bude plodonosna, neka cena tvoje poezije ne bude previsoka. Nadam se takođe da ćeš kod Bolakovih naići na razumevanje, koliko je to moguće. A nadam se i da možeš da čitaš, obradovalo me je to što si pronašao nekoliko knjiga i što si kupio Mišoa. Sada ćeš te njegove knjige moći ponovo da pročitaš u tom izdanju.
Možda ćeš nekoga sresti, napraviti neke kontakte koji će ti dobro doći. Nadam se i da ti pisma koja primaš nisu loša. Kad bih samo znala da uspevaš da živiš a ne samo da ubijaš vreme. Ova godina je predstavljala vrlo teško poglavlje u našem životu. Neka sledeća godina bude drugačija, a da to ipak bude naš život! Neka se, čvrsto povezani, odupremo teškoćama_ Već jedanaest godina! Tako dugih a tako ispunjenih, tako bolnih, tako teških, ali ima tu i nekih radosti, nezamenljivog, pravog, ima života, sa tobom, jednim sinom – i to kakvim! – sa tobom pored mene, a tu je i poezija, mislim da je ona najistinitija, najnezamenljivija, najjedinstvenija, najviše ona čini život. Tu je i sve čemu si me naučio_ Sve što sam mogla da usvojim, a što potiče od tebe, ceo pređeni put! Ti si me probudio. Ovakva sam zahvaljujući tebi_ Moje znanje je tvoje. To je već sasvim ispunjen život... Trideset šest godina! samo, već_ Kraj godine – svođenje računa – 1964. Znak pitanja – nada – želja – nove pesme: nove istine.
Erik mi je juče rekao: «Želeo bih da budem naučnik, ali to nije sve, hoću takođe da budem plemenit u ljubavi!»
Plemenit u ljubavi – da, plemenit u ljubavi. To mi se veoma dopalo. I on me podučava_

S mukom čitam, teško mislim, teško mi je da pišem. Pokušaću da spavam_ Nadala sam se tvom pismu, ali nisam ga dobila – možda sutra, ali verovatno mi jedan dan nisi pisao. Moći ću da sa tobom razgovaram telefonom, da ti čujem glas, da saznam kako si.
Ljubim te, mili moj, volim te
Žizela

194
78, RUE DE LONGCHAMP. XVIe
[Paris, 17-18. 1. 1965]

Nedelja veče
Bio sam veoma uzbuđen kada ste se sinoć popeli na voz i kada se taj voz udaljio. Osetio sam lupanje srca u grlu, a u isto vreme su mi i krupne suze navrle, iz dubine mog bića.
Pitam se sada da li sam dobro učinio što sam vas pustio da pođete , bez rezervisanog hotela, bez prijatelja, u taj veliki strani grad. Kakvo vas je vreme tamo dočekalo? Da li ste mogli da nađete nekog nosača, da razmenite novac, da platite taksi? A možda je jedna od one dve devojke koje su sa vama delile kupe mogla da vam da neki savet?
Ne, sasvim sigurno je trebalo da barem rezervišemo hotelsku sobu.Vraćajući se sinoć, pošto sam se zadržao nekih pola sata u jednom bistrou na uglu ulice Sen-Per i Bulevara Sen-Žermen, umalo da telefoniram Iferovima da ih zamolim da odu da vas sačekaju na stanici. A zatim sam pomislio da vam je, pošto ste već sami pošli, stalo da se sami snađete, «kao odrasla osoba». Ali maločas sam uvideo šta sve za mene predstavlja vaš odlazak, i neizvesnost u vezi sa vašim smeštajem. Da li su u hotelu Đenio bili predusretljivi, da li je bilo slobodnih soba? I kako ste vi doživeli taj prvi dan u Rimu, ispunjen samoćom – hoću reći „samošću“ .
Vidite, vaš odlazak je od velikog značaja za mene jer sam ponovo osetio svu svoju ljubav prema [vama], ponovo pronađenu, bez ičega izgubljenog, celu, neokrnjenu ljubav, ljubav prvih noći, ljubav prema Carici svih mojih Bukovina (a samo mojih i ima, o ostalima nećemo govoriti jer nisam otuda), prema mom Sjajnom Anđelčiću Velikom, prema mojoj Breskvici, prema Maji .
Doneo sam iz Moavila Jejtsove pesme – sećate li se te knjige? Dali ste [mi] je 16. jula 1952, kupljena je kod Brentana, na aveniji Opera, bio sam presrećan: žudeo sam za tom knjigom toliko godina, od svoje šesnaeste, a onda sam u Parizu (gde sam živeo!) sreo Žizelu de Lestranž, koja me je volela i koja je volela pesmu, pisanu i proživljenu.) A osvetljavala su nas „zelena ulična svetila “ - još uvek nas osvetljavaju i svetleće nam [sic]. Oh, pronaći ću ponovo sve što treba da bih vas obujmio svojim rukama, da bih vas obuhvatio i osvetlio, vas, već toliko svetlu i blistavu.
Volim vas, Ljubavi moja.
_______
[...]

Hoću li moći da radim u vašem odsustvu? Mogao sam da vam napišem ove redove, čak i ove stranice. – Ali, osećam kako sam danas ostao bez svoje obnovljene snage. Potrebno je da imam vas pored sebe. Potrebno mi je da znam gde ste, da sve vreme znam da ste dobro, da ste potpuno zaštićeni. – Procenićete sami, Ljubavi moja, ako se osećate isuviše usamljeno, ne oklevajte da se vratite u Francusku, na Jug najpre, a zatim meni. – Šta ja radim? Vas čekam. Čekam vaš telegram. (Kućepaziteljka nije bila tu tokom dana, sići ću upravo sada da vidim ima li pošte. Ali sigurno bi mi je već sama donela.)
Imam želju da pozovem hotel, ali plašim se da me neće razumeti, nemam broj, a još se plašim i toga da vas neću naći, jer ste, možda, izašli.
Sinoć sam pokušao da pozovem tetku , „automatski“: neki gospodin, na čistom britanskom engleskom, kaže - greška. Tražim pravi broj: tetka je izašla.Telefoniraću sada Lalandovima, da bih malo pričao o vama.
Telefonirao sam Lalandovima , Lizu mi se javila (Žak je u pozorištu, Žaklina je izašla). Ona mi kaže da telegram iz Italije može da putuje i dan i po – što je dugo, neću baš tako dugo čekati, zar ne?
Sišao sam kod kućepaziteljke – još uvek nije tu. Prošetao sam kratko ulicom ka Trokaderou, a zatim sam se ponovo popeo. Bože dragi, pa ja sam vas ipak pustio da pođete u pomalo nepoznatu sredinu. Ovde, kod nas, gore lampe. Teško mi je. Toliko mi je potrebno da znam da ste dobro! Možda ćete mi telefonirati još večeras, iako se nismo tako dogovorili? Razmišljali smo o tolikim stvarima, ali ne i o toj, a na to je prvo trebalo da pomislimo.
Maločas sam pomislio da telefoniram našem sinu. Ali onda bi trebalo da mu prenesem novosti o vama, tako da ću sačekati vaš telegram. Hoću li moći da otputujem u Nemačku? Tamo ću još više biti u neizvesnosti.
20 časova i 30 minuta je, pozvaću Tofofenove . Telefonirao sam Tofu, vrlo je ljubazan. Pričali smo oko pet minuta a onda sam osetio kako me guše suze. Kako sam mogao da vas pustim da odete tako daleko, ljubavi moja?
Vratite se, Žišku moj.
Bilo je trenutaka, ovih poslednjih godina, kada sam verovao da treba da živim po nekom drugom zakonu. Ali, ja sam veoma duboko, do srži vaš muž.
Razumem vas, ljubavi moja, razumem vas. Toliko patnje, toliko samoće, toliko gorčine. Ali sad je moje srce ispunjeno vama. Osećam vaše usne, ljubim vas, na stanici smo, govorim vam da vas volim, i to kažem iz dubine duše, i vi to osećate. Vas oči [sic], ljubavi moja, vaše oči. Vašu dušu, veliku, iskrenu, savršenu. Dođite, svetlosti moja, budite tu.
Pomislio sam da vam pošaljem telegram, ali rekli su mi da se može desiti da vam stigne tek sutra, ili, ako je hitno, oko ponoći. Potražio sam, preko službe za telefonske pretplatnike, broj hotela.
Verovatno mislite na sina, na mene. Ljubavi moja.
A potrebni su mi i vaši saveti.
Imam broj, ali, ako vam telefoniram a vi ste izašli, bićete zabrinuti kad se budete vratili i saznali da sam zvao, ma šta da kažem (jer i molba da ne brinete zbog poziva može biti loše preneta).
Nemam šta da vam zamerim. I neću to više činiti. Što se Epinea tiče, naravno da niste mogli drugačije da postupite . Dobro to znam, dobro to osećam. Biće opet svetlosti u nama, na duže vreme, uz našu nikad izgubljenu ljubav.
Nikada tokom mojih putovanja nisam osetio ono što u ovom trenutku osećam.
Iz vas crpim snagu, zahvaljujući vama se ona ponovo rađa. Dođite. Kako sam mogao da vam kažem da mi ne telefonirate?
Zovite me, pričajte sa mnom.
9 sati i 20 minuta: zvao sam hotel, moleći da gospođu Ancel obaveste da će imati poziv. Budite tu, voljena, budite tu. (Najavljeno čekanje od pola sata).
Sin je dobro, zar ne, skija, zabavlja se, radi. Naš dragi Erik, naša nada. Naš sin koji nam je dat živ , koji živi i živeće, čovek, ljudsko biće. I veoma zaštićen, vezan za ovaj dom, vaš i njegov. I Jevrejin, sa razumevanjem, smerno, ponosno.
9 sati 35 minuta: Telefon zvoni jednom, podižem slušalicu, - nema odgovora.
9,45 Ponovo zvoni: „Ne može se uspostaviti veza sa Rimom.“ Pomislivši glupo da je telefon u hotelu zauzet, ja kažem: „Onda nemojte više pokušavati.“ A zatim, predomislivši se, ponovo zovem, ali ako je najavljeni poziv neko primio, to već više nije ista osoba. – Samo da vi ne budete zabrinuti. Oh, znam da sam vrlo nestrpljiv, vrlo nespretan.
________

Bez svega toga, bez te kampanje protiv mene, kojom se, to je sve očiglednije, uveliko pokušava da se potisne, da se isključi taj pesnik, pomalo stranac: kako bi naš život tada bio miran i srećan, ispunjen ljubavlju i poslom, vaspitanjem našeg deteta! Ali, uporno ćemo se boriti, izdržaćemo, sve troje, zajedno, sve bliži jedno drugom.

________

Okrenuo sam peščanik.
Treba da se smirim. Vi ste dobro, boravak u Rimu će vam biti uspešan.

_______

Ponovo me zovu: slušalica telefona u vašem hotelu nije bila dobro spuštena, tako da poziv nije ni stigao.

_______

Dobro ste, zadovoljni ste.
Ponovo sam sišao kod kućepaziteljke, koja je, ovog puta, bila tamo. Nema telegrama, ali to je, u stvari, i normalno. Imaću sutra novosti o vama. – Ponovo okrećem peščanik, i dalje isto. Odlazim da kupim Dominal , a zatim ću leći, misleći na vas, misleći na našeg sina, na vaš povratak.
Treba da naučim da vas ostavim samu, mirnu, na miru.
Ali voleo bih da tako mirni budete ovde, pored mene, sada.

_______

Ponedeljak
7 sati 15 minuta
Isprekidana noć, prilično besana, blago košmarna [sic]. Ali po buđenju se osećam sigurnije: dobiću vaš telegram u podne, poslaću i ja vama jedan, kao i ovo pismo.
Ostavila si načeto paklo cigareta. I upaljač. Jesi li kupila drugo? Sigurno si popušila jednu cigaretu na stanici. Palim tvoj upaljač, plamen gori, svetli.
[Vidim] vas u Rimu, sigurnu u sebe, jaku, hrabru, ubirući ono što vam je potrebno za rad, bistrog oka, širom otvorenog ka stvarima. A te stvari vam se obraćaju. Ljudi vam se obraćaju, prihvataju vas, ljubazno, onako kako to Italijani znaju, s poštovanjem: oni shvataju ko ste vi, već na prvi pogled.

8 sati: Karmen stiže.

Otvorio sam Jejtsovu zbirku na strani 62:
The Lover Tells of the Rose in his Heart

Nešto pre devet sati: Vaš telefonski poziv. Nemojte ostati duže nego što vam prija, ljubavi moja. Nedelju dana, ako možete. Zatim skoknite kod vaše prijateljice u Kabris, pa se vratite kući.
(U jutrošnjoj pošti, jedno pismo gospođe Porene , žene onog kompozitora iz Rima, veoma je ljubazna, radila je na dve poslednje zbirke, kao i na «Meridijanu». Mislim da bi trebalo da joj telefoniraš: 50-24-04. Adresa: Via Bruzzesi 7. Ako se budete družili sa ljudima, lakše će vam proći vreme.) Ići ću u sredu u Virzburg, na dva dana.
The lover tells of the Rose in his heart

Paul

[Na margini:] Tofofenovi, kojima sam juče telefonirao, insistiraju da odeš u posetu njihovim prijateljima Šedelima.

198
Via Zanardelli 28
Hotel Đenio
[Rim,] 19. januar 1965.

Mili moj, ljubavi moja, Kako sam se samo obradovala kada sam, vrativši se večeras (19 časova), pronašla tvoje tako dugo pismo. Ovako usamljenoj, stvarno mi je prijalo što sam se ipak osetila tako voljeno i toliko u mislima onoga kojeg volim_ I meni je bio veoma tužan i bolan polazak vozom u nepoznato, ostavljajući te pri tom na tom tužnom staničnom peronu. Dolazak u Rim je sasvim sigurno bio još gori, kao i ta duga, prva, iscrpljujuća šetnja, nisam više mogla da hodam i stvarno sam počela da brojim milje koje su nas razdvajale.
[...]
Uprkos teškoćama sa početka mog boravka ovde, vidiš da se trudim da on ne prođe baš loše. Rim je ipak veoma zavodljiv grad, toliko toga ima da se vidi, čak i ako ovde dugo ostanem, ostaviću jedan dobar deo da sledeći put zajedno obiđemo_ Priznajem da me je ipak iznenadio svojim dražima, svetlošću i bojama, koje se razlikuju od pariskih_ Toliko ima lepih palata, starih uzanih ulica, velikog bogatstva ali i veoma veoma velikog siromaštva.
Šta sve ne bih sada dala za jedan dugi sat proveden sa tobom, ovde, u ovoj prilično tužnoj i loše osvetljenoj sobi, u ovom malom krevetu!... Ljubavi moj, preplavio me je u ovom trenutku jedan veliki „talas“ ljubavi prema tebi, Paul, Ljubavi moja, mili moj, da, ja sam carica svih tvojih Bukovina, ali ne i drugih!
Ne brini za mene, loši trenuci s početka su ipak prošli, ipak imam želju da pomalo vidim ovaj stvarno privlačan Rim, ali neću ostati ako se budem suviše dosađivala, svakako neću. Ali, pošto sam već ovde, ako budem mogla, ipak hoću da iskoristim ovaj boravak da bi me to malo držalo_ Čak i ako se osećam vrlo usamljeno, čak i ako ni sa kim ne razgovaram.
U stvari, ima neke draži u tome kad si potpuno nepoznat u velikom gradu. Ne krijem da bih u ovom trenutku više volela da sam ovde sa tobom ili da barem imam neke prijatelje, što nije slučaj, ali pokušaću da prevladam svoju samoću i da je ispunim rimskim vrtovima, rimskim ulicama, nekim muzejima_ Ipak, slabo zapažam. Razmišljam, površno, o nekim budućim grafikama. Nažalost, mislim da ovde ne mogu da radim (kad bi samo moj novi atelje bio ovde!). Ali možda ću moći po povratku! Sećaš se kako je nastalo onih četiri ili pet grafika posle Amsterdama, kao da su došle same od sebe; jedna od njih je i „Izdržaću“ . Hvala na svim tim lepim naslovima .
Navešću sada tvoje reči, zato što mi to pričinjava zadovoljstvo i da bi još jednom bilo napisano: „Pronaći ću ponovo sve što treba da bih vas obujmio svojim rukama, da bih vas obuhvatio i osvetlio, vas, već toliko svetlu i blistavu. Volim vas, Ljubavi moja.“
Do skorog viđenja, Lubavi moja, vratiću vam se svakako, i mi ćemo sve troje izdržati i borićemo se, i pobedićemo_

Za pravdu, istinu: za Poeziju: za Ljubav.
Napred!

Žizela