Igor Grdina

Prvi svetski rat – sukob između poverenja, modernizacije i realizacije planova

Sarajevske Sveske br. 43-44

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

U poređenju sa drugim oružanim sukobima, Prvi svetski rat svoje posebne karakteristike pre svega duguje opštoj uključenosti u procese modernizacije, čiji je bio svojevrsni pogonski motor i širitelj. Upravo zbog toga se za vreme rata izuzetno povećala mogućnost realizacije ranije postojećih teorijskih zamisli i ideja. Ukoliko su Napoleon I i Helmut fon Moltke Stariji isticali da planiranje u vojnim stvarima ima prilično ograničen značaj za pobedu na ratištu, između 1914. i 1918. se pokazalo da bez veoma detaljnog i sveobuhvatnog planiranja, jednostavno, ne ide. U doba ubrzane i kompleksne modernizacije, kada su se Evropa, Severna Amerika, niz britanskih kolonija, Japan i Rusija jedna za drugom uključivale u različita gibanja i tokove, u doba kojem je najizrazitiji pečat utisnula građanska klasa, rat je postao veoma kompleksan. Nijedna država više nije mogla da računa na uspeh u odmeravanju moći sa drugom bez nekog sveobuhvatnog pristupa ratovanju. To je značilo da je bilo potrebno izraditi najkomplikovanije moguće planove, koji su se ticali kako ponašanja na frontu tako i u zaleđu, posebno u masovnoj produkciji borbenih sredstava. Vlasti su barem u osnovnim crtama morale znati kako će finansirati rat, a da pri tom ne unište privrednu infrastrukturu.
Spoljašnji izraz ovih izmenjenih okolnosti bila je obnovljena politika saveza, koja više nije – kao u Meternihovo i Bizmarkovo vreme – pokušavala da obezbedi evropski kontinentalni a posredno i planetarni status quo a posledično tome i mir, već se trudila da eliminiše jednostranosti odnosno slabosti pojedinih (velikih) sila. Zahvaljujući međunarodnim ugovorima o savezništvu, sve države su umanjivale ili barem prikrivale sopstvene slabosti. Velika Britanija, koja je od sumraka španske imperije upravljala talasanjima, na početku 20. veka, nakon mučnog iskustva sa Burskim ratom, morala je da se suoči sa činjenicom da joj isključivo pomorska moć ne može obezbediti neku dugoročniju bezbednost. Sa druge strane, najveća kontinentalna sila, hoencolernski Rajh, počela je da shvata da njena budućnost – kao što je tvrdio nadobudni kajzer Vilhelm II – „leži na vodi“. Bilo je nemoguće ne videti korak dalje od kopnenog moltkeizma, koji je veliko srednjeevropsko carstvo upisao na kartu sveta. Habsburška monarhija, koja do sredine 19. veka nije bila pomorska sila, pobrinula se takođe da postane nezaobilazan faktor na Sredozemlju. Isto tako, Rusija se nije više zadovoljavala tradicionalnim zonama svog prisustva na valovitim prostranstvima. Njen sukob sa Japanom je uprkos neprijatnom rezultatu upozorio na to da svuda treba računati na nju. Iako Rusiju carstvo Romanovih zbog savlađivanja severnih evroazijskih širina nije moglo sasvim približiti SAD, na evropskom Zapadu i na japanskom sve jačem navalizmu odnosno mahanizmu, mora su za njen nastup na planetarnoj geostrateškoj šahovskoj tabli iz dana u dan bila sve važnija. Epska plovidba Druge i Treće pacifičke flote oko zemaljske polulopte 1904–1905. pokazala je da je Rusija sve samo ne isključivo kopnena sila. Uprkos pretrpljenoj katastrofi u bici kod Cušime, ostalo je mnogo znanja, pridobijenog s velikim podvigom. Strateške i taktičke greške odnosno slabosti koje su imale presudnu ulogu u debaklu, postale su svojevrsan putokaz za promene.
Praćenje novina neposredno pred Prvi svetski rat, naravno, nije bilo sasvim nekritično. Sredinom druge polovine 19. veka, ljudi izgrađenih stavova bili su zabrinuti zbog mnogih poteza koje je omogućila ambiciozna industrijska, agrarna i obrazovna modernizacija. Tako je gradonačelnik prestonice Ljubljane, Ivan Hribar, koji je zagriženo zagovarao ideju da grad čiji razvoj je usmeravao, kao i svi njegovi žitelji mora koliko god je moguće brzo pratiti promene koje se dešavaju u Evropi – uz njegovo ime ljudi su, praktično bez ikakvih predrasuda, vezivali reč napredak – prosuđivao da je nova samosvest Nemaca, porođena pod uticajem Bizmarkove i Moltkeove taktike, izraz megalomanije. Procenjivao je da je za njeno razvijanje u patološkom pravcu pre svega odgovoran car Vilhelm II koji je pred Prvi svetski rat kako vizuelno tako i akustično vladao vaskolikom političkom scenom. Neki njegovi teatralni i bombastični nastupi su se ljubljanskom gradonačelniku, koji je bio naklonjen ideji povezivanja slovenskih naroda, činili sasvim „ludi“, s obzirom na to da mu je – za razliku od berlinskog monarha, koji je takođe bio zagledan kako u prošlost tako i u budućnost – demagoško flertovanje sa javnim mnenjem još uvek bilo strano...
Ljudi koji su se formirali na prelasku iz 19. u 20. vek, bili su sasvim drugačiji nego njihovi neposredni preci. O svetu obazrivosti kakav je u svesti starijih generacija opstao zbog jasnih posledica prvih globalnih privrednih kriza (1857, 1873.), „mladi lavovi“, koji su u sve većem broju zauzimali odgovorne funkcije u državnim aparatima evropskih prestonica, samo su mogli čitati na sve žućim i prašnjavijim listovima arhiviranih novina, časopisa i dokumenata; međutim, njihovo svakodnevno iskustvo i dalje je bilo optimistično. Svako povlačenje kočnica na putevima napretka i praćenje isključivo pojedinih delića modernizacije činilo im se staromodnim i besmislenim.
Za Evropu je bilo tragično to da je kritična misao počela da se povezuje sa nervoznim hipersenzitivcima i sa ljudima koji su već odavno doživeli svoj životni zenit. Od ljudi koji su pucali od energije i koji su oko 1910. bili na vrhuncu svoje duhovne i fizičke snage, realisti su – koje su optimistični savremenici smatrali za pesimiste – postali sumnjičavci, kolebljivci i komplikatori. Ukoliko su kojim slučajem nosili i uniformu, počinjali bi da važe za nesposobnjakoviće i kukavice. Tako je podmaršal Blasius Šemua, koji je kao šef generalštaba celokupne oružane sile Austrougarske monarhije za kratko vreme (1911–1912) uspeo da nadomesti patološki ubojitog Franca Konrada fon Hecendorfa, na savremenike ostavio veoma neprijatan utisak. Kada je u Velikoj spomenici za Njegovo apostolsko veličanstvo caru Franji Josifu i najužem krugu njegovih saradnika budući rat opisao kao sukob koji neće uništavati samo vojske i države, već i mogućnosti za život, njegova karijera je naglo počela da opada. Eventualni sukob budućnosti, koji analitičari i teoretičari ne samo da su priželjkivali, već su i najavljivali kao jedini mogući odgovor na sve zategnutije čvorove sadašnjice, uglavnom se predviđalo da će biti u vidu silovitog, ali kratkog odmeravanja snaga koje će odmah izbistriti celu situaciju. Tas pobede, već nakon rezultata prvih borbi, tako bi, navodno, trebalo da pretegne na jednu ili na drugu stranu, da bi budući trijumfator u roku od najviše mesec dana pridobio sigurnu prednost nad neprijateljem.
Jemac za tačnost takvog scenarija sve više se činilo da je efikasnije oružje kojim je znalo da rukuje na milione vojnih obveznika, koji su, doduše, svojim radom obezbeđivali prosperitet la belle époque. Međutim, to je bio sasvim spekulativan zaključak, s obzirom na to da su upravo gomilanje najrazličitijih ubilačkih sredstava, najšira – ali još uvek nepotpuna – obučenost kada je u pitanju njihova upotreba, sve čvršće međusobno povezivanje država barem približno konvergentnih interesa kao i kompleksno transformativni procesi modernizacije pre 1914. dugo obezbeđivali evropski i svetski mir. Međutim, upravo političari su procenjivali da bi oružje i ljudi bez svojstava koji su bili barem delimično obučeni da rukuju njime, u slučaju oružanog konflikta mogli brzo dati odgovor na pitanje o tome ko će biti pobednik. Pri tome su odlučujući faktori u hodnicima vlasti zaboravljali da je mnogo onih koji na manevrima znaju da urade čak i ono što ne vlada na bojnom polju ... Štapske igre, koje imaju svoja pravila, ipak su nešto drugo nego ultimativne situacije u kojima zaista je u pitanju borba na život ili smrt. Mnoge vrste novog ili usavršenog oružja na nisu bile sveobuhvatno testirane na frontovima: tek 1914., uz njihovu optimalnu upotrebu, ispostavilo se da su mnogo efikasnije u odbrani nego u napadu. Velika i obećavajuća nepoznanica bili su pre svega avioni koji su se, doduše, već koristili u italijansko-turskom ratu, ali zbog krajnje primitivnog sistema veza, odnosno ograničenih mogućnosti komunikacije između pojedinačnih aparata i komandi još uvek nisu mogli da demonstriraju sve svoje potencijale na tlu. Posebno ne one koji su se ticali strateške ravni ratovanja. Razvojni potencijal aviona i načini njihove upotrebe u vojne svrhe, 1914. godine bili su ogromna terra incognita.
Pogledi, koji su preovlađivali među političkim i vojnim kormilarima la belle époque, prilično su se proširili i među malim, običnim ljudima. Poverenje u stručnu potkovanost i razumnost monarha, predsednika, ministara kao i najviših vojnih ličnosti bilo je ogromno i u mnogim slučajevima je dobijalo crte prave pravcate sekularne religije. Ljudi su verovali da muškarci koji su pred javnošću bili odgovorni za takvu ili drugačiju politiku, o njoj zaista i odlučuju. Vladari, uz čiji prolazak odnosno protokolarnu vožnju kočijom bi mase još u drugoj polovini 19. veka klečale – u Ljubljani su se takvi prizori mogli videti prilikom posete cara Franje Josifa 1883. – kao i njihovi ministri, navodno bi trebalo da sami donose najteže odluke. Pošto su parlamenti u doba demokratizacije politike sticali sve veće pravo glasa, činilo se da su najviša mesta dobro upoznata sa težnjama narodnih masa. Obično flertovanje vladara sa njima, koje se otkrivalo u pritiscima vezanim za širenje prava glasa „odozgo“, odavalo je utisak da se u hodnicima najviše vlasti razmišlja o interesima malog čoveka. O uticaju zakulisnih centara moći na svakodnevni život nešto se znalo samo u SAD, gde je predsednik Teodor Ruzvelt nastupio protiv nevidljive vlade izopačenog poslovnog sveta i pokvarene politike. Međutim, trustovima u novom svetu, čiju moć je lomio dinamični državnik, koji je odlučno posegao u gradnju panamskog kanala, bila su slične i poslovna povezivanja u Evropi, a posebno u Nemačkoj i Velikoj Britaniji.
Skoro idilično poverenje u vrh vlasti odlučujućih svetskih sila bilo je u izvesnoj meri poljuljano samo u Austrougarskoj monarhiji, na čijem prestolu (od 1867. zapravo) je sedeo metuzalemski Franja Josif. Drevni vladar je nakon ubistva supruge Elizabete septembra 1898. za svoje potčinjene predstavljao više instituciju nego ličnost. Ako su ranijih godina ljudi u jedinstvenoj zajednici dve državne polovine, od kojih se zapadna postepeno demokratizovala, a istočna je istrajala u starom, elitnom parlamentarizmu, još mislili da se vladar u posebno osetljivim situacijama konsultuje sa masom dvorskih i carskih savetnika, u doba neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata ta iluzija više nije bila moguća. Ljudi sa zvučnim građanskim ili aristokratskim titulama, jednostavno, bilo je previše da bi monarh mogao lično da ih sve poznaje i da im veruje: u suštini su predstavljali svojevrstan dinastički nadnarod u podunavskoj (polu)imperiji, koji je barem do izvesne mere povezivao veoma raznolike pokrajine i ljude pod francjozefovim žezlom. Mnogi su tada već mogli da zamisle da umesto ostarelog habsburškog patrijarha mnoge zadatke obavljaju drugi – naravno, u njegovo ime. Zbog toga je bilo šire nepoznato da je Franja Josif, koji je kao bogomdani monarh više puta odlučno posegao u dnevnu politiku – poslednji put se to dogodilo 1913. prilikom odbijanja neprestanih zahteva Konrada fon Hecendorfa da Austrougarska mora smesta da otpočne preventivni rat protiv Srbije – s vremenom postao sasvim zavisan od aparata koji ga je okruživao. Predsednik hrvatskog sabora Bogdan Medaković je 23. juna 1914. u Šenbrunu od samog cara saznao koliko nemoćno se oseća pritisnut situacijom koja ne pokazuje nikakve znake da će da se poboljša. Drevni vladar je svom posetiocu, koga su pratila oba potpredsednika zagrebačkog parlamenta, dao do znanja da je protiv svoje volje postao rob situacije koja se sve više zaoštravala. Imao je još samo toliko moći da obezbedi prostor delegaciji hrvatskog sabora na sahrani u Sarajevu ubijenog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koji joj je protokol isprva odbio da dodeli. Austrougarski monarh suštinski nije bio samo ograničeno sposoban zbog svoje prilične starosti, već je bio i tek delimično suveren zbog sistema koji je otelotvoravao. Bio je samo za sve odgovoran, dok na mnogo onoga što se dešavalo u njegovo ime više nije mogao da utiče.
Sve to je bilo toliko fatalnije zbog velikog pada ugleda habsburške (polu)imperije tokom krize za vreme aneksije Bosne i Hercegovine, s kojom je zvanični Beč odao počast 60-godišnjici vladavine cara Franje Josifa. Austrougarska je tada bila na veoma lošem glasu ne samo među brojnim pripadnicima naroda koji je živeo u dvojnoj monarhiji već i u diplomatskim krugovima. Istina je da je baron Alojz Leksa, odnosno grof fon Erental, koji je zajedno sa svojim pomagačima bio odgovoran za klimave dogovore sa Aleksandrom P. Izvolskim u zamku Buhlov, kao što je stajao i u pozadini falsifikovanih ratnohuškačkih dokumenata, čija lažnost je otkrivena na ozloglašenom Fridjungovom procesu, bio već mrtav, ali se takvo nedžentlmentstvo u aristokratskim krugovima pre 1914. nikako nije tako lako opraštalo kao prevare trgovaca-skorojevića. Očigledne podvale su tako, uprkos njihovoj uvijenosti u celofan diplomatije, veoma uznemiravale običnog, malog čoveka. Imamo li u vidu sve to, ne čudi da je Erentalov naslednik, grof Berhtold, čak i u Sloveniji, gde načelno nije bilo nikakvih problema sa lojalnošću Habsburškoj monarhiji, bio predmet opšte kritike u svim političkim taborima. Liberali, čiji radikalni krugovi su se u vreme Balkanskih ratova izuzetno oduševljavali pobedonosnom Srbijom, njemu su se čak neskriveno podsmehivali i u svojoj štampi ga izložili nemilosrdnom biču karikaturista. Pisac Ivan Cankar, koji je bio krajnje neortodoksni socijaldemokrata, sredinom aprila 1913. na javnom predavanju u Ljubljani je reagujući na arogantne poteze politike zvaničnog Beča i Budimpešte u zemljama Južnih Slovena za granice dvojne monarhije i habsburške diplomatije izvan njih čak povikao: „Pustimo Austriju da pliva u sopstvenim govnima. Budimo poput Macinija u Italiji!“ Njegov sud o Franjjosifovom carstvu odnosno apostolskoj kraljevini bio je porazan. Pisac je, naime, nakon izveštaja zastupnika vlasti rekao: „Austrija je eksponent nemačkog imperijalizma, a ne država.“ Zbog svojih neustrašivih izjava, Cankar je zaradio sumnjičavo interesovanje Vojne kancelarije prestolonaslednika Franca Ferdinanda, koji je bio generalni inspektor celokupne oružane sile Habsburške monarhije, niza uticajnih nemačko-austrijskih novina (na čelu sa bečkim Neue Freie Presse) i nedelju dana zatvora nakon kojeg na njemu – kako su 20. septembra 1913. zlobno zapisale slovenačke socijaldemokratske dnevne novine Zarja – nije bilo moguće primetiti znake koji bi otkrivali da se barem malo poboljšao...
Moguće je, dakle, zaključiti da se u podunavskoj (polu)imperiji, doduše, dešavalo mnogo toga slikovitog, ali da je suštinskih promena bilo premalo. Nikako, naime, ne smemo zaboraviti da je Srednja Evropa tokom čitavog 19. veka bila staklena bašta terapeutskog nihilizma: ljudi su bili uvereni da su stvari i pored svih aktivnosti, u suštini nepopravive. Koliko god da se menjaju, menjaju se svojom prirodom. Čovek čini najbolje ukoliko prirodi omogući da obavi svoj posao. I psihoanaliza kao paradna disciplina Srednje Evrope se u suštini nije udaljila od tog obrasca: svet, mučen najrazličitijim problemima, nije doživljavala kao bolnicu, odnosno kao lečilište, već kao sveobuhvatnu ludnicu. Čak je i usred najčvršće normalnosti otkrivala čitav niz traumatičnih poremećaja.
Zbog toga nije čudno to što su se novine u svetu srednjoevropskog mentalnog podneblja previše često doživljavale ne previše ozbiljno, odnosno fakultativno i često se ispostavljale za lažne. Tako se formalno prilično demokratizovana Habsburška monarhija, koja je u svojoj zapadnoj polovini, u periodu 1905–1907. već bila na nivou države, uvela opšte, jednako, neposredno i tajno pravo glasa za sve punoletne muškarce, nakon Sarajevskog atentata ponašala po obrascu koji je – sasvim neuspešno – iskoristila već pri ulasku u svoj prvi međunarodni sukob pod žezlom Franje Josifa, tj. u rat protiv Pijemonta i Francuske, 1859. U leto 1914. postojeća parlamentarna tela, na početku neprijateljskog sukoba, nisu imala ni najmanje pravo glasa, što je značilo da su se o ultimatumu koji je vodio u oružani sukob, već bili dogovorili u istim krugovima kao i onda kada narodnog zastupništva još nije bilo. U zapadnoj polovini Austrougarske parlament se tada više nije sastajao – što je potom trajalo do 1917. – i zato je sa ukidanjem, u mirno doba običajnih prava i sloboda i s podređivanjem javnog života potrebama vojske 25. jula 1914. nastupio militaristički (polu)apsolutizam. Vlasti koje nad sobom više nisu imale nikakav nadzor, postale su veoma domišljate kada je bilo u pitanju donošenje najrazličitijih mera. Tako je Bogdan Medaković, koji je u istočnoj polovini države bio ne samo predsednik hrvatskog sabora već i član tokom rata neprekidno aktivnog budimpeštanskog parlamenta, u Opatiji – svega pedalj od translajtanske granice – počeo da važi za nepoželjnu osobu. Okružno načelstvo tog turističkog kraja je najpre nameravalo da ga stavi pod veoma strog nadzor (trebalo je da se vlastima javlja na svaka dva sata!), a vojnici bi ga najradije konfinirali. Na kraju su odlučujući faktori presudili o njegovoj aretaciji i odveli ga u zagrebački vojni zatvor – odakle ga je, kao predstavnika vladajuće politike u Hrvatskoj, spasao sam ban Ivan Škrlec Lomnički (Iván pl. Skerlecz de Lomnicza).
Pri tom, ipak, treba istaći da je izrazito kritična misao pre 1914. imala uglavnom veoma kratak rok trajanja. Osećaj napretka koji je u ljudima učvršćivalo uverenje da se svet vrti u pravom smeru po pravilu je bio jači od svih sumnji. To su jasno pokazali evropski – posebno najbrojniji i najbolje organizovani nemački – socijaldemokrati, koji su se uz groznicu na hodnicima vlasti nakon Sarajevskog atentata većinom pridružili ratnom oduševljenju. Ukoliko su ranije bile patološki agresivne ideje generala Fridriha fon Bernhardija, koji je 1912. evropsku javnost uzburkao knjigom Deutschland und der nächste Krieg, u vilhelminskom Rajhu ograničene na deo vojne i političke elite kao i na krajnje nacionalističke krugove, nakon eskalacije mržnje su se brzo ukorenile u masi. Mnogi Nemci su skoro u trenutku počeli da veruju da njihova država mora na svaki način da eliminiše Francusku iz kruga velikih sila na starom kontinentu i da pridobije velike kolonijalne teritorije, ukoliko želi da uz naglo rastuću moć Rusije preživi.
Conditio sine qua non opstanka Rajha tako bi trebalo da bude prerastanje političkog uticaja, koji je zadobio u Srednjoj Evropi (pre svega oblikovanjem trojne alijanse), u nekakvu federaciju. Obožavanje Nemačke, koje je bilo veoma rašireno u Evropi zbog naglog jačanja proizvodne snage u državi nastaloj pre jedva nekoliko decenija, vodećim vilhelmincima se nije činilo dovoljnim. Posledice neprihvatanja postojećeg stanja i omalovažavanje stvari, koje su bile dostupne u okvirima šireg kontinentalnog usklađivanja interesa država i njihovih međusobnih veza, bile su teške: dok su pre Sarajevskog atentata, u stvarnosti koju je oblikovao knez fon Bizmark, inspiraciju tražili i muškarci čiji ideali se nikako nisu slagali sa vodećim idejama čeličnog kancelara – velikopotezni projekat Slovenskog saveza mladočeškog prvaka Karla Kramářa uzor je više nego očigledno potražio u konstitucionalnim rešenjima, ustanovljenim u II Rajhu, a Ivan Hribar je po uzore za svoju modernizaciju Ljubljane otišao u Hale – u jesen 1918. Zvanični Berlin ni u jednoj svetskoj prestonici nije više nailazio na razumevanje. Napustili su ga bili čak i saveznici i jedan za drugim se izručivali na milost i nemilost neprijateljskim silama.
Nakon četvorogodišnjeg ratovanja koje je trajalo od jula, odnosno avgusta 1914, do novembra 1918. ništa nije bilo kao ranije. Nemačkoj je prethodno obožavana dominacija u tehnici donela mnoge nove zamerke. Posebno izrada i upotreba bojnih gasova kao i neograničeno praktikovanje podmorničkog rata u potpunosti su narušili njen dobar glas; počela je da važi za državu u kojoj je nakon nekoliko vekova civilizacije počelo da vlada novo varvarstvo. Izrazito teorijski neprobojna britanska pomorska blokada, koja takođe nije bila u skladu sa delimično već ozakonjenom kulturom ratovanja, zvaničnom Londonu nigde drugde osim u Nemačkoj nije obezbedila neki dublji resentiment. Nešto materijalne pomoći koju je Austrija dobila neposredno nakon rata, u popriličnoj meri je uspelo da zamaskira neraspoloženje prema Velikoj Britaniji (vlasti zapadnog dela Habsburške Monarhije su 1918. godine morale da tu i tamo bukvalno pljačkaju nemački dunavski transport ne bi li došle do neophodnih namirnica, s obzirom na to da je ugarska vlada hranu koje u Translajtaniji nije nedostajalo, koristila kao instrument za ostvarivanje ciljeva svoje politike i nije dozvolila njen slobodan „izvoz“ u Cislajtaniju)...
Rat je u potpunosti iscrpeo poverenje ljudi u bogomdane vlastodršce. (Decenije koje su usledile nakon primirja iz novembra 1918., otkrile su i problematičnost drugih – između ostalih i onih koji su imali poverenje i mandat narodnih masa.) Već samoj euforiji borbenosti, koja je u leto 1914. utirala kraljevski put u rat, teško je pripisati kako masovnost tako i autentičnost. Evropa je pre Sarajevskog atentata, naime, izuzetno bila obeležena konvencijama; svečana objava neprijateljstva drugih državama već tradicionalno se doživljavala izrazito manifestativno. Međutim, 1914. godine su politički iskusniji muškarci – u njih je spadao i tadašnji kranjski pokrajinski guverner i vođa slovenačkog katoličkog političkog tabora, Ivan Šušteršič – već primetili veliku razliku između gradova i sela. Dok su se veći urbani centri utapali u ekstazu slavljenja predstojećeg rata, seljaci, koji su posebno u periodu između proleća i jeseni bili egzistencijalno vezani za tradicionalni životni ciklus su ćutali. Širenje mržnje i neprijateljstva je moglo samo da ih ispuni velikom brigom, s obzirom na to da im nije bilo nepoznato to da će upravo oni činiti najveći deo armije.
Tradicionalno nepoverenje seljaka prema gospodi u leto 1914. imalo je čvrstu i sasvim stvarnu – iako tada još uvek skrivenu – osnovu: nemački kancelar Teobald fon Betman-Holveg, koji je kao jedan od retkih evropskih političara dobro znao da će se Sarajevskim atentatom izazvana kriza okončati najavom rata, još pre prve topovske paljbe se, koliko je to bilo moguće, profiterski pobrinuo za svoje finansije. Na taj način je taj daleki potomak bankara nekako prognozirao da će sukob kolosa, uz sve drugo biti i veliki biznis. Paradoks je da krunske glave i krajnje politički, odnosno državnički misleći ministri nisu mogli da tako samosvesno ulaze u rat kao što su to mogli privrednici, koji su imali posla sa snabdevanjem armada. Vilhelma II je prilično zabrinjavala reakcija socijaldemokrata na rasplamsavanje mržnje, Pjotr N. Durnovo je smatrao da sukob između evropskih država krči put ka revoluciji (što posebno važi za Rusiju), Vitorio Emanuele III je samo kraće vreme mogao da se drži neutralnog stava karakterističnog za većinu italijanskih političara, a onda ga je, sasvim opravdano, počeo da zabrinjava fanatizam intervencionista, koji je, ukoliko bi im se suprotstavio, pretio da ugrozi čak i njegov presto (savojski monarh već zbog svog suprotstavljanja papi nije mogao da zamišlja da žezlo u rukama drži zahvaljujući Božjoj volji, već je morao da bude svestan da zavisi i od raspoloženja ljudi)…
Imamo li to u vidu, možemo reći da Evropljani već pre 1914. nisu gajili samo apriorno poverenje prema državnim poglavarima koji su uglavnom pripadali međusobno krvno i svastikom povezanoj srećnoj vladarskoj porodici. Iako se ubrzani i nagli razvoj kojem je u drugoj industrijskoj revoluciji bio svedok razvijeni deo sveta, posebno Velika Britanija, Nemačka i SAD, činio kao dovoljno jamstvo da je političko kormilo ne samo u čvrstim, već i u odgovornim rukama, takav osećaj nije bio sveobuhvatan. Čini se veoma karakterističnim to da je bivši kranjski pokrajinski guverner Fran pl. Šuklje zbog ulaska Velike Britanije u rat protiv Nemačke i Austrougarske avgusta 1914. svojim novomeštanskim poznanicima najavio najmanje trogodišnje ratovanje. Istina je da je zbog toga za niz svojih savremenika počeo da važi skoro za ludog, ali važnije je bilo to da se usred hora onih koji su unisono odobravali zvaničnu politiku, moglo čuti i drugačije mišljenje koje je bilo zasnovano na razmišljanju da bilo kakav kontinentalni oružani konflikt donosi preveliki rizik za opstanak podunavske (polu)imperije. Nakon poraza 1859. i 1866. država po sudu prekaljenog slovenačkog političara ne bi bila sposobna da preživi još jedan sličan udarac. Šuklje, koji je spadao u krug najobrazovanijih ličnosti u Austrougarskoj monarhiji – vest o tome da se dvojna monarhija odlučila za rat protiv Srbije mu je već sredinom jula 1914. javio nekadašnji ministarski predsednik Maks Vladimir baron fon Bek – sa svojim stavom je u redovima srednjoevropske političke elite bio veoma usamljen (njegov iznad svega uticajni informator o neizbežnosti oružanog konflikta tada na trenutak nije razmišljao hladne glave i zbog toga je mogao da podlegne euforičnom raspoloženju). Vanserijski je bio i zbog toga što ga je prilikom planiranog širenja ratnih praporaca brinuo opstanak habsburške države, a ne Srbija (slovenački radikalni liberali su se, naime, nakon Sarajevskog atentata, pre svega iz tog razloga suprotstavljali sudbonosnom koraku bečke vlade). Po tom osnovu je Šuklje svakako zbog svog oštrog jezika i političke usamljenosti zaslužio karakterističan nadimak Aligator sa Kamena.
Često zapisane tvrdnje o u leto 1914. opšte prisutnom uverenju da će se mobilisani, koji su otišli na granice Habsburškog carstva, nakon tri meseca trijumfalno vratiti kući, po tome ne stoje. Obrazovani ljudi, upućeni u širu situaciju i ljudsku prirodu, ljudi kojima prijatna bečka atmosfera nije zamaglila sposobnost prosuđivanja, sigurno su umeli da shvate sudbonosni značaj britanske objave rata. Znali su da zvanični London zbog vladanja najvećom imperijom kakvu je svet video i zahvaljujući posedovanju najmoćnije ratne flote od svih velesila, razmišlja drugačije od državnika drugih evropskih prestonica. Stogodišnja zavisnost od pomorske moći, odnosno prevlasti, ostrvljanima je donela iskustvo i dinamiku koju kontinentalci nisu mogli da poseduju. Interesni i aktivni globalizam, kojem su se druge države – posebno Nemačka, Francuska i Rusija oko 1900. tek učile – bio je kormilarima britanske politike blizak već u doba Luja XIV i Napoleona. Lord Palmerston, koji je posebnog položaja Ujedinjenog Kraljevstva bio svestan kao verovatno niko pre njega, u doba velikih koalicija i (kon)federacija, naime, nije uzalud isticao da njegova domovina nije sposobna da poseduje trajnije prijatelje ili saveznike, već samo takve interese. Ta misao je više bila brutalno realistična nego što je bila sebična. Britanija, koja je raspolagala samo malom kopnenom vojskom, mogla je da se protiv neprijatelja na kontinentu bori pre svega blokadama, finansijskom podrškom saveznicima – u toj ulozi bio je dobrodošao svako koga su ili sopstveno razmišljanje ili okolnosti navele na to da je odigra – i sa sličnim sredstvima koja su zube pokazala tek nakon nekog vremena. Ratovi u kojima je učestvovao zvanični London, po tome nisu mogli biti kratkotrajni ne samo zbog toga što Ujedinjeno Kraljevstvo nije bilo lako dostižno neprijateljskim udarcima, već i zbog načina ratovanja koji je praktikovala vlada na Ostrvu.
Po opšteraširenom uverenju generaliteta rat, koji je izbio u leto 1914, u suštini je trebalo da bude bolja verzija sukoba u režiji kneza fon Bizmarka i grofa fon Motkea 1870–1871. Tada se sve najvažnije dogodilo u roku od samo nekoliko meseci. Sukob je u leto 1870. – slično kao i jula 1914. – otpočeo diplomatskim mahinacijama, koje su isključivale svaku dobronamernost. Nešto duže trajanje Rusko-turskog (1877–1878), Rusko-japanskog (1904–1905) i Italijansko-turskog rata jednostavno se pripisivalo posebnim terenskim okolnostima. Jugoistočna Evropa, Daleki Istok i Libijska pustinja su se, naime, veoma razlikovali od situacije u srcu starog kontinenta. Činilo se da Balkanski ratovi (1912–1913), koji su u suštini sledili model prusko-nemačko-francuskog odmeravanja moći u doba zatona napoleonskog Drugog carstva i rođenja Treće republike, između ostalog i borbe na teško prohodnim teritorijama približavaju „standardnom modelu“, dakle očekivanjima većine generala. Čak i površinski nevelike države s krajnje ograničenim ljudskim i materijalnim resursima u doba la belle époque su već mogle da se ponašaju slično kao i velike sile pre nekoliko decenija. Zbog toga se činilo da su zaključci do kojih su došli teoretičari univerzalistički. Takođe, nimalo ne čudi ni to da je Rusija obnovu svoje vojne moći, koja je bila veoma pogođena zbog poraza na Dalekom Istoku i uzdrmana zbog revolucije 1905., zasnovala u skladu sa tim očekivanjima: kada su se nakon Sarajevskog atentata na evropskom kontinentu počela da šire neprijateljstva, carstvo Romanovih se približno pola godine moglo (uprkos tužnom porazu kampanje u Istočnoj Pruskoj) ravnopravno postavljati rame uz rame Nemačkoj i Austrougarskoj, a potom mu je pre svega zbog nepremostivih problema sa neuređenom logistikom sasvim ponestalo daha. Muke vojnika na frontu bile su neizmerne.
Međutim, svako ko je – poput podmaršala Blasiusa Šemua – barem malo razumeo kompleksnu logiku promena do kojih je dovela druga industrijska revolucija, mogao je da nasluti da će (više)kontinentalni rat 20. veka biti suštinski drugačiji od onih koji su mu prethodili u doba Luja XIV i njegovih naslednika na prestolu kao i Francuske revolucije i Napoleona I. Armije sačinjene od nepreglednih masa nisu bile samo uvećana i bolja izdanja svojih više(desetina)hiljadoglavih prethodnica. Čim je bilo moguće izvesti na bojište milione, pojavilo se problematično pitanje njihovog svakodnevnog snabdevanja. To je podrazumevalo mnogo veću vezanost vojske za uređenu komunikacijsku mrežu – kako za železničku tako i za mrežu drumskog saobraćaja. Takođe, iz dana u dan sve brojnija i sposobnija artiljerija kao i uvođenje automobila i aviona u ratovanje, unosili su u vojne operacije potrebu za veoma detaljnom procenom da li određena teritorija ispunjava sve uslove za izvršavanje najrazličitijih pomeranja, a ipak su sa druge strane omogućavali povećanje njihove brzine. Modernizacija ratovanja je, takođe, iznuđivala militarizaciju pojedinih sektora civilnog života, posebno industrijske proizvodnje, aprovizacije i saobraćaja. Sve to je značilo da oružane konflikte treba precizno planirati, a time se povećavala i mogućnost predviđanja neprijateljskih manevara. Tako su Nemci već na predratnim štapskim vežbama u suštini „odigrali“ Bitku kod Tanenberga – s obzirom na to da im je linija granice pokazala da će Rusi, ukoliko budu krenuli ka Berlinu, morati da najpre likvidiraju neprijateljske snage na svom desnom boku, tj. u Istočnoj Pruskoj. Pošto su vilhelminci imali jaču mornaricu od carstva Romanovih, iznenadni desantni manevri napadača sa istoka bili su zaista isključeni. Ruskoj vojsci je tako preostao kao optimalan zapravo onaj plan, koji je pokušala da realizuje u avgustu 1914. (tj. manevar, kojim bi odsekla nemačke snage koje su branile najistočnije delove Pruske). Njegova slaba tačka bila je predvidljivost. Nemački generali su mogli biti uvereni da će frontalnom napadu jedinica imperatora Nikolaja II sa teritorije Vilna uslediti opsadni manevar sa prostora severno od reke Narev).
Slično se može reći i za austrougarske čete na istočnom frontu. Nakon što se ispostavilo da je pukovnik Redl odao neprijatelju najvažnije dokumente o vojnim operacijama, Konrad fon Hecendorf je mogao da razmišlja samo o tome da li će napad ka severu s ciljem opkoljavanja ruskih jedinica oko Varšave početi kod Ljvova ili nešto zapadnije. Prilikom napada ni u jednom drugom pravcu se nije moglo računati čak ni na minimalno učešće slabih nemačkih snaga koje su, doduše, pretežno bile usmeravane na front ka Belgiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Tek 1915. godine je uz očigledno slabljenje logistike ruske armije na istočnom frontu bilo moguće barem donekle izvesti osnovnu zamisao iz mirnog doba, koju je zakrivljena granica odnosno front zapravo i diktirao – a ne samo sugerisao. Ovog puta su velike teritorijalne izbočine bile likvidirane ne od strane oružanih snaga cara Nikolaja II, već u režiji nemačko-habsburških četa, mada bez spektakularnih manevara, što je sigurno predstavljalo strateški neuspeh centralnih sila.
Svojevrstan rob svog geografskog položaja bila je 1915. i Italija, koja za težište napada zaista nije mogla da izabere drugi deo fronta ka Austrougarskoj, osim onog kraj Soče. U Tirolu bi njene divizije, kada bi kojim slučajem uspele da savladaju planinske vrhove Dolomita i Alpa, doduše lako došle do Nemačke, ali to nisu ni najmanje želele. Suprotno tome: čete Savojske kraljevine su se toliko bojale suočavanja sa vilhelminskom velesilom, da je zvanični Rim Berlinu objavio rat tek krajem avgusta 1916. Italijani su, takođe, dobro znali da bi se na Jadranu, u slučaju operacija iskrcavanja zbog prilično moćne i do 1917. – tj. u vreme komandovanja velikog admirala Antona Hausa – dobro vođene habsburške mornarice, takođe mogli suočiti sa reprizom druge Viške bitke 1866., kada su čelični muškarci na drvenim brodovima pobedili drvene muškarce na čeličnim plovilima …
Pokušaji strateških iznenađenja 1914. suštinski nigde nisu dali sjajne rezultate. Austrougarska armada, koja je u Srbiju dvaput prodrla preko Drine, doživela je ponižavajuće poraze u Cerskoj i Kolubarskoj bici. Prednosti iznenađenja kod tako izabranog težišta napada pale su u vodu usled problematičnog terena, koji je izrazito otežavao snabdevanje. Prilikom pokušaja prodora preko Save i Dunava, austrougarska prednost u modernom oružju svakako bi bolje došla do izražaja – a naravno da bi takav manevar bio sasvim u skladu sa očekivanjima srpske vrhovne komande. Poželjni rezultat zastrašivanja nisu dali ni teški austrougarski vojni zločini u Mačvi, koji su ranije bili nezamislivi za operacije armada civilizovanih država. Strahote, koje je krajem 19. veka na Kubi počinio zloglasni izumitelj koncentracionih logora, Valeriano Vejler i Nikolau, a početkom 20. veka u Južnoj Africi Britanci, ni izdaleka se nisu mogle uporediti sa divljanjem soldateske Franje Josifa.
Širokopotezni vojni plan na zapadnom ratištu, koji je računao na faktor iznenađenja, propao je na ružan način i Nemcima. Prodor u Belgiju je zvaničnom Berlinu doneo ratnu objavu Velike Britanije, a Francuzi su sa svojima, doduše ne baš briljantno izvedenim operacijama na južnim padinama Ardena čete Moltkea Mlađeg već prilično rano „povukli“ ka jugu, tako da nisu mogle izvesti predviđen manevar opkoljavanja na svom desnom krilu. Slična sudbina je potom na strani Antante sustigla i galipoljsko-bosforsku operaciju: ona je bila strateški tako logična da to nisu primetili samo u Londonu, Parizu i Petrogradu, već i u Carigradu... Svakako se nudi zaključak da je potreba za planiranjem, koja je proizilazila iz veličine armada, prilično suzila mogućnosti iznenađenja. Planiran efekat iznenađenja, s jedne strane, retko kada uspe, a s druge je povezan sa velikim naporima (koji obuhvataju kako zaslepljujuće manevre tako i nagla pomeranja većih jedinica preko neugodnog terena; Bitka kod Kobarida oktobra 1917. je bila njihova skoro školska demonstracija). I sam prostor improvizovanih rešenja se primetno suzio, pri čemu se povećao rizik za onog ko je u njima tražio spas.
Slično kao varvarizam austrougarske vojske na Balkanu, cilj je promašilo i nemačko terorisanje civilnog stanovništva na zapadu: istina je da se i zbog njega, za razliku od godina 1870–1871. nisu u većem broju pojavili „slobodni strelci“ odnosno gerilci, međutim, zbog drakonskog nastupa protiv civilista, vojnici II Rajha su počeli da važe za nove Hune. Ozloglašeni pojedinačni primeri – kao što je uništenje univerzitetske biblioteke u Luvenu avgusta 1914., herojska smrt francuskog kompozitora Alberika Manjara, koji je početkom sledećeg meseca branio svoju kuću od nadirućih Moltkeovih vojnika, razorno bombardovanje katedrale u Remsu ili ubijanje bolničarke Edit Kavel oktobra 1915. – bili su jednako težak kamen o vratu vilhelminaca, koliko i devastirani gradići i pokrajine na liniji fronta. Vilhelm II je u propagandi antiratnih sila, koja je bila veoma moćna i uspešna u neutralnim državama, posebno u SAD, dobio nimalo laskavi nadimak Vili Zlobni (ili se odmah preobrazio u Atilu II). Međutim, s druge strane, treba priznati da su i Nemci sa svojim takvim operacijama protiv Rusije ostvarili nekoliko važnih uspeha. Uprkos tome, račun vilhelminaca u propagandnom ratu bio je negativan. To posebno važi za njihov sasvim promašen nastup prilikom otkrića sadržine Cimermanovog telegrama. Nemački ministar spoljnih poslova je – verovatno u želji da deluje zastrašujuće na vodeću silu novog sveta koja je imala tek malu kopnenu vojsku – javno potvrdio njenu autentičnost, a time je javno mnenje u SAD u potpunosti gurnuo u naručje Antante. To je imalo fatalne posledice po Nemačku. Potezi, koje su pojedine velike sile tokom 1914–1918. povukle u psihološkom ratu, istinski su imali velik strateški značaj. U dugotrajnom i pretežno statičnom ratu, koji, s nedostatkom mase muškaraca – tj. tradicionalne radne snage u doba prve i druge industrijske revolucije – izrazito obeležava civilni život, to je u potpunosti razumljivo. Ne samo realnost već i njena dirigovana ili spontana percepcija u ratu su nezanemarljivi faktori. Samo ljudi na visokim položajima, koji svesno operišu poluistinama, s vremenom počinju da u potpunosti veruju u ono što iz razloga proračunatosti govore drugima…
Rat koji je trajao 1914–1918. Dejvid Stivenson je interpretirao kao političku tragediju. Zaista je u pitanju bilo upravo to. Evropa se suočila sa slomom poverenja u apriorne autoritete i sa gubitkom, kada je svakodnevica u pitanju, neizbežnih naivnosti i iluzija koje su sve do tada milionima anonimnih ljudi pomagale da prežive. Uz to, odmah treba istaći i to da je tehnologija vlasti između 1914. i 1918. uglavnom samo promenila svoj akcenat, a radikalno se preobrazila samo u Rusiji, revolucijom 1917.: postupanje i razumevanje koje je ranije bilo neuobičajeno, sada je dobilo sada je dobilo pravo prebivališta u uobičajenosti. Obim i sadržina onog što se zvalo normalnost i svakidašnjica, tokom dugotrajne borbe su se primetno promenili. Razlog za to je u velikoj meri bila realizacija prethodno ne toliko zastupljenih ideja, koja je postala razumljiva zbog dugotrajnosti pat pozicija na frontu. Nekonvencionalne, drske zamisli u periodu 1914–1918. nisu više mogle da budu stvar improvizacije, već ih je pod svoje uzeo državni aparat, dakle sistem. To je predstavljalo snažan udarac u pravcu opšte modernizacije. Međutim, ona više nije bila spontana, već planirana – pri tome su njene posledice u mnogo čemu u početku bile jedva zamislive.
Na početku svega, izuzetan uspeh tog vojnog doba 1914–1918., predstavljalo je to da vojnici, koji su više godina proveli u krajnje improvizovanoj situaciji na frontu, nisu pomrli od raznih epidemija. Veće gubitke zbog zaraznih bolesti su pretposlednje godine rata, kada je španski grip odneo veliki broj života, zabeležili samo u nekim državama (posebno u Srbiji, gde se u periodu 1914–1915. pojavio tifus ). Zdravstvena služba je između 1914. i 1918. svakako obavila ogroman posao, s obzirom na to da je često radila u nezamislivo teškim uslovima. Veliki deo ljudi, a bilo je na milione onih koji su dolazili iz najrazličitijih okruženja, tek na frontu se susreo sa modernim poimanjem higijene, čija načela su zapravo omogućavala međusoban suživot mase muškaraca na veoma ograničenom i tesnom prostoru.
Upravo tako su se svi mobilisani kao i regruti, vojnici i vojni zarobljenici iskustveno upoznali sa mnogim zemljama o kojima ranije nisu imali jasnu predstavu. Slično se može reći i o njihovom ulasku u svet moderne tehnike – posebno tehnike naoružanja i prometa. Naglo napredovanje u rezervne oficire brojne ljude je uključilo u savremeno organizovanu hijerarhiju, dakle u onu koja teži efikasnosti. Pored svojih miroljubivih profesija, mnogi muškarci su nakon povratka iz rovova na frontu prilično savladali još jedno – militarističko – područje života. Za kasniji tok istorije to je bilo veoma važno. Tako budući revanšistički vojni huškači kao kapitulantski miritelji i stvaraoci novih koncepcija oružanih konflikata bili su obeležni sukobom, koji je usledio nakon Sarajevskog atentata. Pripadnicima generacija, koje su preživele rat 1914–1918., krajnje nasilje i patnje postali su deo svakodnevnog idearijuma i imaginarijuma. Kultura sećanja, koja se oblikovala podizanjem monumentalnih spomenika i drugih obeležja kao i uređivanjem i posećivanjem grobova, pobrinula se za to da njihovo iskustvo ne potone u nerelevantnost ili da bude demolirano zaboravom. Postale su kako tradicija tako i istorija.
Mnogi ljudi su se tokom ratovanja relativno dugo suočavali sa egzistencijalno krajnje istaknutim položajima, na kojima se regauje drugačije nego u bilo kakvog svakidašnjoj, mirnodopskoj stvarnosti. Ideali, sa kojima su ljudi odlazili na front, ponekad su se otkrivali kao papirnati, a sa druge strane pojedinci su ih mogli čak i ostvariti. Josip Vidmar u svojim memoarskim zapisima kaže da je u školi za oficire 1915. upoznao nemačkoaustrijskog oficira, rezervnog poručnika Štirnera, koji ga je jednom prilikom upitao kako će se kao rusofil ponašati na frontu. Budući predsednik Slovenske akademije znanosti in umetnosti svom pretpostavljenom oficiru je odgovorio, da tako, kao što bi se i on, kada bi se Austrija slučajno, a nužno uplela u rat sa Nemačkom. Odlomak, koji sledi, vredi navesti u celini:

Da li bi [on] kao Nemac pucao na Nemce? […] [O]dgovorio mi je veoma iskreno, da ne bi. Rusi su za mene ono što su za vas Nemci, objasnio sam mu. Shvatio je i ozbiljno se zamislio. Na kraju mi je sam od sebe rekao kako se jednom osramotio na ruskom frontu. Bio je najbolji strelac kakvog sam imao priliku da upoznam. Razneo bi metkom svaki veći kamen u vazduhu koji bi mu neko bacio da u njega puca. I, taj snajperista nemačke narodnosti i moj komandant mi je ispričao kako se jednom prilikom, kao ordonans-oficir, približavao prvoj liniji. Rusi su se na svojoj strani idilično šetali po rovovima, ali niko nije pucao na njih. Nevoljno je upitao vojnika zašto ih ne postreljaju. Smejali su mu se, u smislu, pa nismo u bici. To ga je naljutilo i zahtevao je da mu daju pušku. Dali su mu je. Poručnik je legao i nanišanio. Nišaneći je, međutim, postao svestan da je u pitanju čovek, živi čovek, koji ne sluti ništa loše. Odjednom su počele da mu drhte ruke, spustio je pušku i odjahao praćen glasnim smehom frontaša. Za mene je to bila pouka ne samo o nacionalnoj solidarnosti već i o humanizmu koji ne saginje glavu pred ratnim ubijanjem.

Za većinu se svet u periodu od 1914. do 1918. ne samo u opipljivoj stvarnosti već čak i kada je reč o idealima nepovratno promenio. Mir, koji je usledio, bio je drugačiji od ranijih okončanja neprijateljstava. Više nije bilo dovoljno potpisati ugovore koji su proglašavali novo stanje. Kao i sukob u vojnoj, političkoj i privrednoj dimenziji i višestrani povratak u korito svakodnevnog, mirnodopskog života je morao biti svestrano planiran, ukoliko je želeo da bude dovoljno brz i efikasan. S jedne strane bilo je potrebno renovirati mnogo više zgrada nego ikada pre – zbog operacija na frontu bili su uništeni čitavi predeli u kojima nije ostao ni kamen na kamenu – a sa druge strane otvorile su se mnoge duhovne i duševne rane. Masovne evakuacije, koje su bile od stabilizacije borbenih linija sve manje spontane i sve brižljivije planirane, uticale su kako na doseljenike tako i na stanovništvo zemalja u koje su oni došli. Deportacije politički sumnjivih osoba koje su za graničnike Austrougarske postavile pravi pravcati unutrašnji front dvojne monarhije – ova poslednja je za rezultat rata 1918. bila jednako važna kao i nemačka podrška ruskim revolucionarima za razvoj događaja na istoku, godinu dana ranije – takođe su ostavile nezacelive tragove. U Dalmaciji je carska vlast početkom rata niz svojih državljana pretvorila u taoce: čete su zbog straha od pobune (pro)srpskog dela stanovništva prevozile u pratnji uglednih političara i novinara koji su se u vreme mira istakli zagovaranjem jugoslovenskog ujedinjenja. Tako je svako mogao da se na svoje oči uveri da su za pobedu nad onima, koji se označe za neprijatelja, dozvoljena sva sredstva.
Susretanje sa veroispovestima drugih ljudi – u Sloveniji sa galicijskim Jevrejima koji su u jesen 1914. bežali od nadiruće ruske vojske, pa sa mađarskim, slovačkim, češkim i nemačkim evangelistima i muslimanima iz Bosne i Hercegovine na Soškom frontu – sa masom invalida i ratne siročadi postavljalo je ne samo do tada prilično apstraktna pitanja o mogućnosti suživota različitosti i čak suprotnosti, već i ona o smislu zla i patnje. Paradoksalno, sa tim problemima su se ponegde suočili još pre nego što je oružje na frontovima u jesen 1918. konačno zaćutalo. Ukoliko je Austrougarska želela da ima barem malo koristi od 1915. okupirane srpske teritorije, morala je najpre da je privredno oživi. Njen prvi generalni guverner, budući podmaršal Johan Ulrih Graf fon Sali Sevis, nije znao kako drugačije osim da privremeno ukine porez. U samoj Habsburškoj monarhiji problem obnove se čitavom dužinom otvorio pre svega sa Posočjem i Krasom nakon italijanskog poraza kod Kobarida, oktobra 1917. Obnova je u austrijsko-ilirskom primorju počela već pre sklapanja mira; bila je čak toliki izazov, da se redovni profesor na bečkoj tehničkoj visokoj školi, Maks Fabiani, koji je pre 1914. bio umetnički savetnik u Sarajevu ubijenog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, odrekao svoje akademske karijere i vratio se u rodnu zemlju ne bi li vidao njene rane. Ali, kako je mir počeo još za vreme rata, poslednja je tinjala i nakon obustave otvorenog neprijateljstva. I, opet su ljudi koji su dobro poznavali ljudsku prirodu i njene slabosti, unapred ne samo naslućivali već i znali šta će se dogoditi. Tako je Nikola P. Pašić, koji je predvodio srpsko-hrvatsko-slovenačku delegaciju na versajskoj mirovnoj konferenciji, ljubljanskom socijaldemokratu Albinu Prepeluhu već u proleće 1919. sasvim mirno rekao: „Pa za deset godina opet će biti rat!“